KRILA SAMOCE
Ti me ponekada znalački miluješ
samoćo bogata duhovima,
ali, koliko mi godiš toliko mi presedneš,
kao da sam ti uvek prva?!
Svaki moj korak tobom je protkan,
sve čežnje, radosti i tuge,
hiljadu sunašca od suza vidim,
a, smejem se bojama duge!
Ti me podsećas da svi smo sami,
da je umeće sreću sviti!
Ali, tvoja mudrost mi često zabrani,
da se predam svojoj biti!
Dokle da tebi ruke pružam,
da se smejem i igram pod tremom?!
Dokle da živim od snova i nade,
i borim se sa ovom ženom?!
Ta žena u meni širi se ko nemir,
i iskušenje sve jače, ja znalački je lomim,
gušim, pa razumem, gledam je dok se smeje i plače!
Već sutra nicega nema u njenom pogledu,
ko da se nije zbilo, ta borba i nežnost, želje njene,
guraju me pod tvoje krilo!
I znam pratićes me dok god sam živa,
pametnice sto ne spiš,
ali, pusti da posle toliko godina,
ta žena ne bude – samo TI!
NEKA SE PROBUDI!
© Miladinović Sandra