Категорија: Sandra Miladinović

OD TUGE UMRECU

Od tuge umrecu sa osmehom na usnama,
zeljna slobode koju sama sebi uskracujem,
i osudjena bez zlocina, sa zrncima koje sam skupila,
uci cu kroz ogledalo u nove odaje!

Od tuge umrecu sa pesmom sto odjekuje,
i stihovima sto pisem jer to mi Bog dade,
i slusacu lazi kako svuda nicem kao korov,
zato sto za sobom ostavljam balade!

Od tuge umrecu sa prkosom na licu,
i rasirenih ruku na dve strane sveta,
i dok zadnje otkucaje srca cujem bleda,
reci cu da VOLIM, al’ ne radi reda!

Od tuge umrecu, a dusa odnece me,
sa vilinskim kolom sva u belom cvecu,
oprostaj ne nosim, ostavljam ga s’ voljom,
neka se umnozi dok pale mi svecu!

© Miladinovic Sandra

KROZ VREMEPLOV

Okrenuću ti ledja, a da ne trepnem,
i tražiću onaj najbolji deo tebe u nekom drugom,
ono sto inače sledim i kako sam i do tebe stala,
verujući da sam nasla i druge delove, da nije šala!

A, bila je šala zbog koje se smejem i plačem,
jer sam putnik koga Amorova strela prati,
i nije mi žao što sam dušu nekom dala,
neka se iz zbilja ko od šale iz pustoši vrati!

Raširim krila i skupim boje duge,
u jedan prelepi buket orhideja,
i kao iz bajke izlazim na belom konju,
sklapam polomljeno prepuna novih ideja!

Kroz borjak prodjem na obližnjem bregu,
miriše dok zima polako nogom stupa,
ta snežna kraljica spremno mi grli skute,
idem da tražim onog za kim srce lupa!

Ponekada me umor savlada pa klonem,
samo bih da dišem što duže, što više,
i tako bih rado svoj pogled da skrijem,
al´ neda mi nemir što mi licem piše!

Okrenuću ti ledja, a da ne trepnem,
i tražiću onaj najbolji deo tebe kao pustolov,
ono sto inače sledim i kako sam od rodjenja znala,
vodjena instiktom i nadom koracima kroz vremeplov,
sva sam se dala….!

©Miladinović Sandra

SUNCEV SIN

Koliko je tuge na ovom svetu “odanih slugu”,
koliko je srece u jednom stisku dragih ruku!
Dar sto rusi najtvrdje stene goropadi,
ostatak svetla od koga prestaje osecaj gladi!

Nemom u ocima vidim mudrost davnina,
decju dobrotu, neznost i plemenitost suncevog sina!
Dar sto opstaje kao plamen u sred zime,
isposnika sto luta za duhom vodjen nebom rime!

Koliko je blaga u ocima fresaka na zidu,
koliko je obmane u varljivom ocnom vidu!
Dar sto blista u rukama Svete Marije,
dok sinu Isusu mazi uvojke da bol zalije!

© Miladinovic Sandra

ULICA

Ti si na drugom kraju ulice,
uvek mi promaknes za tren,
maltene me oceses ramenom,
i ostanes zanesen!

Ja sam na drugom kraju ulice,
u belom te cekom kroz vremeplov,
i vekovi prolaze cini mi se,
a, ja ti se nadam kao nikom!

I ja tako zurim, tabani bride,
ulica lipa prepuna je,
lisce je opalo, nemir mi sudi,
a, ti u ulici prepunoj ljudi!

U trecoj dimenziji ko sanjalica,
vidim rukavice skidas i putujes,
ja sedim sama u lokalu,
dok se ti sav ozaren rukujes!

Slutis li i ti moje postojanje,
dok daljina spaja zvezdane zrake?
Sanjas li i ti moje potpetice,
spretne kao gazele lake!?

Znaj, voleces me u tudjim ocima,
trazicu te u pramenu kose,
u boji glasa ili dodiru,
u zvezdanom prahu jutarnje rose!

Ne tuguj, uzivaj, raduj me uvek,
i ja cu tebe, ne zameri mi setu…
jer svakom dodje trenutak slabosti!
Srescemo se jednom u letu!

© Miladinovic Sandra

LJUBAV JE ZIVOTA SMISAO

Kao leptir moja dusa sletece ti na dlan,
oci ce mu zasijati, dve zvezde sa neba…
Podigni ruku blize svom licu
i ne previdi ovu suzu lutalicu,
suzu radosti!

Ti si realno prividjenje sto tu je svaki tren,
vrata moje duse su vec davno tvoja…
A, otvorila su se iznenada,
dovoljna je bila samo jedna tvoja rec,
i andjeoski lepa zasjala je vecna nada!

Sve sumnje, radosti i tuge imaju svoj tren,
pozornica zivota sazreva svaku misao…
Kao leptir moja dusa sletece ti na dlan,
bilo bi ocarajavuce kada bi vecno blistao…
i ti, iz duse s’ vilom jeseni na listu poruku mi ispisao!

“Volim te i ti si moja prva i poslednja misao!”
Ne postoji nista svetije, ljubav je zivota smisao!

© Miladinovic Sandra

Nemusti jezik

I ja sto sa paznjom vecnosti osecam nemir svanuca,
lastavica se gnezdi ne mome dlanu,
pcele noseci polen skrivaju ga u mojoj kosi,
med se toci niz moje lice,
i bosa gazim po travi sto rosi!

I ja sto osmehom plenim najtuzniju dusu kraj puta,
pepeo sipam, a vihor ga nosi,
pevam i glasom bisere nizem,
mrznji dobrotom prokosim,
pa , zvezdani sjaj pronosim!

I ja sto plovim valovitim rekama niz dolove,
gledam te tople nase krovove,
sa kosutom oci u oci stojim,
nemusti jezik znam i zborim,
hvala ti Boze sto postojim,
i bol pobedjujem tako sto volim!

I ja !!!!

© Miladinovic Sandra

ZVEZDE KAZU

I vidim zvezde trepere ove noci,
zovu mene sanjalicu, lutalicu!
Daleko su kao i ti, ali su moji
najdrazi, najmiliji trenuci!

I kao da vidim tvoje oci,
i tvoje ruke rasirene, zovu me….
Ti saljes nemu poruku za mene,
to tako rade duse zaljubljene!

Sad cujem sapat uz desno uvo,
osecam dodir tvojih ruku!
Daleko su tvoji koraci za mene,
ali, Bog spaja srca sto tuku!

Ponekada masta nema osnova,
a, kat-kad stvarnost lici na mastu,
i zvezde kazu da tiho cekam,
i dusu cuvam za ljubav nasu!

Eh, duso slovenska srpska!

© Miladinovic Sandra

TORNADO

Srela sam te slucajno,
smejes se i rekla bih..
srecu donosis gde krocis!
U ocima krijes iskru proslosti,
i nekoliko bora na celu vijugaju!
Stisak ruke ti je neprocitan,
ali, sve tvoje tajne se lako saznaju!

I koga krijes dok zivis pod maskom,
zivot prolazi kao tornado?!
I koga volis ti luda glavo,
ni sebe, ni druge, ni nebo plavo?!
A, nekoliko sedih mesecare,
i korak ti je pospan, umoran…
Sav umisljen glumac ulice,
a, isti ti je svaki dan!

Srecno i idi, nestani, samo idi ….
Meni si stran…..i za “Dobar dan!”

© Miladinovic Sandra

ILUZIJA

Iluzija, ta divna dama,
posle duge samoce je ogromna prevara,
i laz da nisam sama…
Ne, nisam sama?!

Iluzija, ta divna dama,
zelja da se u necijem zagrljaju topis,
i ponavljas kada oci sklopis…
Ne, nisam sama?!

I zasto me ta varka opije i pored svesti,
pored saznanja i svega sto govori,
da je neko sa tobom samo nebitan tren!?
Eh, kriva je andjeoski lepa ljubavi sen!

I kao malj te udara stvarnost,
necije oci strane, reci bez smisla teku…
O, kako da ne krivis sebe,
sto si od iluzije nacinio reku?!

Kako?!

© Miladinovic Sandra

INSOMNIA

Obuci me u osecaj miline,
da mi se cini da sanjam sve sto se zbi!
Purpurna jutra nek budu tajna,
a, moja insomnia licno tI!

Razvedri mi ove olujne dane,
da pomislim da sam kod ekvatora!
Sanjiva nada neka se trgne od straha,
da necu postati voljena zora!

Okupaj me zaboravom za boli,
sto prodjose kao tmurni casi!
Zapljusni me najtoplijim talasom,
sto moju zedj za strascu gasi!

O, nestani na tren pa se pojavi,
kao fantom u operi na sceni!
Ocaraj me svojim pogledom,
da mi od zelje bice zatreperi !

Namigni mi ko kicos na ulici,
koji ima u sebi urodjenog duha!
Posalji mi priznanje ljubavi u boci ,
note koje bude i nemog bez sluha!

Procitaj svaku moju misao,
bez pitanja drugih o prohujalom!
Zadivi me svetloscu svojih koraka,
i svojih misli iznad oblaka!

I da li trazim nemoguce,
da budes bice sto zna da voli!?
Ako je napor ovo sto zelim,
oprosti…
Ovo se ne uci ni na ulici, ni u skoli!

© Miladinovic Sandra