Категорија: Sandra Miladinović

АМОРЕ МИО…

Волим те онако бескрајно лудо
волим те ватра се у мени скрива
волим те, о зар је неко чудо
то што осећам и што сам жива….

Волим те, речи су непотребне
тако је сувишно све овог трена
волим те и нека су сенке сетне
реком у мени плови жена….

Ту на твојим уснама сванућа трају
без знакова да ће икада проћи
два даха у једно када се споје
знак је вечности, а не немоћи….

Зато,поклони ми овај трен под небом
обданицу или ноћ, ма ко би бирао…
али свим бићем будимо једно,
аморе мио тишини би пријало….

Ништа не тражим осим чистоте
плавог и ведрог неба пролећног,
за вечност у крају ока што кријем,
зна стража таме тихог, а опречног….

Растанимо се без довиђења
нек небо отворено остане над нама,
ВОЛИМ ТЕ – разбијаш тишину речима….
Не, није тешко што остајем сама…

ЧЕКАМ ТЕ !!!!!!

© Миладиновић Сандра

TAJNA NA USNAMA

Nikada zavoleti neću moći nekog
ko nema u očima dušu veliku
kao samo nebo nad nama….
Ostaću sama, a ne bih htela, ostaću sama !?

Nikada pripasti neću nekome
neobevezno što leti od dana do dana,
ko nije upoznao čari sanjarenja…
Ostaću sama, a ne bih htela, ostaću sama!?

Nikada pevati ne mogu nikome
kome srce zveči poput dukata
ko ne zna pravu lepotu uzdaha ni dodira….
Ostaću sama, a ne bih htela, ni jednog sata!

Srce koje voli izgara od čežnje
ono i nemo stihove zbori dok ljubi….
Taj što nema tajnu na svojim usnama,
ne zna ni da uspava ni da probudi….

© Miladinović Sandra

ШТА ЈЕ СРЕЋА?

За мене је срећа случајни сусрет
ил’ роса са листа када ми падне за врат
смех из далека што се чује
или онај трен јутра када зазвони сат…

За мене је срећа киша у сред лета,
на мој длан пчела када слети,
или када песма оде у етар
а, не знаш да је посвећена баш теби…

За мене је срећа плес на тргу,
када слушам дах земље небом прекривена,
или када се растанемо на старом мосту,
а знам ту ћу сутра бити загрљена!

(с) Миладиновић Сандра

ПРОЛЕЋНА ЈУТРА

Осети ме песмо мога даха,
намигни ми ти пролећни ветру,
насмеј ми се макар из ината,
залелујај своју пируету…

Ову сузу из ока што пада,
ти обриши као лањски снег,
а ту маглу што ми поглед мути,
нек однесе развигорац снен…

Јутрос сам се опекла о жељу,
босонога да прошетам сама,
у мени су реке пожуриле,
стреме ушћу сад низ поља равна….

А тајне се мигоље и вире,
одбацују ланце и катанце,
и усне ми неме уздрхташе,
ко’ да журе негде хитрим вранцем….

Знам брзина неда покајање,
поткраду се многе болне ране,
зато жељу повијам ко’ чедо,
јер пролеће тек ће да нам гране….

© Mиладиновић Сандра

ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА….

Мирис њен од рођења памтим,
ветрови јој узалуд кидали латице,
изнова све гушћа је лепша цветала,
звезде са неба њој су другарице….
Трње јој је тврђава што спремно брани
убоге и тужне, на смрт преплашене,
али ипак реке венама им теку
ломе зло и уздижу се у непобеђене….

© Миладиновић Сандра

СЛИКАРКА ХЕЛЕНА

Домогла се Хелена
фотоапарата,
остао је тати на столу крај сата,
тихо је ишчезла у пролећни дан,
и напољу усликала
мрављи рођендан…
А мрави су весели играли ко луди,
носили су дарове као да су људи…
Један јој измилео из траве на ногу,
а она је усликала чак и ову згоду…
Онда се још тише у кућу вратила
све на место ставила
па певала сатима….
Чудила се мама шта јој се то збило…
а, тата је успут слике урадио…
Донео је кући слатке успомене,
слике зооврта, паркова и јела,
Хелена је свуда сваку украсила,
али оне са мравима њих су запрепастиле…
Мудрица се загледала у врхове стопала,
прстом косу вртела румена ко ружа
тиша него иначе и помало тужна…
“Зар су ремек дела њима тако смешна?!”,
питала се она већ сузна и бесна….
Тата јој је први пришао насмејан,
а мама озбиљнија но икада пре
тренутком затечена рече речи те:
“Наша надо велика и драги анћеле
зар су икад сумњала у наше намере?!”
И дубоко загледана у невине очи,
а оне као купине још црње од ноћи,
чекале су само када ће ово проћи,
када ће бити велика и све сама моћи!
Припила се јецајући мајци тад на груди,
и тако је заспала, верујте ми људи…!!!!
Сутрадан је добила блок и кичице
сликала је поваздан чари улице,
птице како лете, лептире и куће,
Жућка како спава и погаче вруће…

© Миладиновић Сандра

ДИНА БАЛЕРИНА

Гле слоница лепа Дина
постала би балерина
почела је да се врти
и умало посрнути…
Спасио је злобног смеха
верни друг из њеног крда
пре пада је пред њу стао
и њену част сачувао…
Али њене слонске сузе
одале су тешке патње
прочуло се свуд по степи
да су Дини ноге кратке…
Уз то баш ни витка није
уши је и сурла муче
па је зато одлучила да
је виртоузи уче…
До Париза авионом
целу класу заузела
са њом беху и лавица
тиха зебра и једна газела…
Сањала је она Лувр
премијере, позоришта,
али су ух искрцали у
зооврт сред зверишта…
Сада Дина балерина
без крда и верног друга
слободу је одбацила
али постала је мудра…
Ту је тугу савладала,
чуварима мила била
и недељом стајала је
крај великог рингишпила…

© Миладиновић Сандра

ЕКСТАЗА

Чуј ме, хеј ти чипко без краја,
што често мењаш своје мотиве,
мислиш да сам још увек наивно дете,
и да ти не знам прво име….!?

Сањала сам без јасних граница,
и сада сањам, али знам негативе,
и нема за мене успутних станица,
већ уздаха што уче да живим са тиме….

Очи су ми свачије јасне и прозирне,
а руке као реке док теку низ корита,
спирају маску и попут ветра све одају,
ни једна тајна не остаје скровита….

Знам, лако је рећи волим те лудо,
али волети није само та реч кратка,
већ кораци што од јутра до јутра надања,
постају смисао свих наших страдања….

Сада без страха пловим овим бродом,
јер таласи су попут екстазе,
никада ти нећу рећи оно” збогом”,
јер светлост лудује кроз бескрајне стазе….

© Миладиновић Сандра

МАГИЈА ЈЕДНЕ МАЈКЕ

Постоје шумови који не плаше
и усред саме ноћи
и сенке што се у звезде кују
баш као мамине очи…..

Прве страхове са њом побеђујеш
љубав је магија њена,
уз њена крила се радо привијаш,
мајка је вољена жена…

Несебично ти шири руке,
а срце из недара
жртвовала би без размишљања,
јер ти је живот дала….

Полако како године иду
постаје твоја сенка,
у које год доба да банеш
она те брижно чека…

Чини се горда,
крије погледе и не грли више као пре,
и често заспи баш оног трена
када чује кораке те…

У њене очи настанио би се
баш васцели свет,
али је она изабрала
да прати твој први лет…

Мајка опрости чак и оно
што себи никада неби,
а њено чедо увек је дете
и када јој коса оседи….

(с) Миладиновић Сандра

ПУСТИ МЕ

Пусти да овога трена
све сокове свога бића
скупим у топле дланове,
и да их проспем
попут праха међ’ звезде,
као праве принове….
Пусти ме ноћима да сијам
низ обронке, врбаке
и пут улица…
Љубави праве да угледам
и заборавим на крај
попут пољубаца….
Дај нећу да гаснем док трајем,
јер бескраје они лече,
и никако да се одазивам на јутра,
када зачујем прве певце!

© Миладиновић Сандра