Категорија: Sandra Miladinović

ОПОМЕНА

Опило ме
сањалачко, нежно и
префињено небо сванућа…
Као да је свуда
око и изнад кућа
лебдела звездана
прашина опроштаја…
Реч која растављене
опет спаја,
жезло што изнова гори
због покајања
залуталих душа….
И издалека као да зачух
звук локомотиве,
који је брзо однела река….
Од човека до човека
је тако мало, а опет
тако много,
да би се могла сазидати
кула опомене,
за све уснуле и прекривене
паучином живота…
Наједном са бистрог неба
је пала киша дуката и
засијала је долина
мога детињства
некадашњим Рајским сјајем,
а крајем су замирисали
лаванда и таmjан…
Опомињем вас,
не дирајте их
нек сијају тако
бар данас!
Опомињем вас…
јер знам да сте “жедни и гладни”
свакога трена,
а не би сте да делите,
јер не знaте
и не желите да знате
да се тако умножава срећа,
а пуста врећа увек остаје
поразно празна и сакривена
од погледа и срама!
Опомињем вас …
ово јутарњa магија над нама
док шуме брезе, јеле и јавори,
уздишу још увек дамари,
несме да заборави ни
један прозор што овог
трена цакли надалеко
и није свесно да га гледа
сјајно око неба!

© Миладиновић Сандра

ЧЕЖЊА….

Ти, немој ме звездом звати
у даљине ме не ткај,
јер када се наоблачи,
стрепим биће и наш крај.!

Ја бих да сам твој сан мили,
у збиљи и када спаваш,
и по васцели дан немо,
заводим те и освајам…..!

Или да сам откос траве
са мирисом дивље нане,
случајно када лахор бане,
разнесе ме натенане….

Она пахуља на длану,
или цвет што чуваш брижно,
прва птица што ћеш чути,
док пролеће рађа призор

ЧЕЖЊЕ……

© Mиладиновић Сандра

СРЕД ЧЕСТАРА

Сред честара испод врха
Златне нити вихор носи
Мирис врлети дубоких
Ниже бисер ту на коси
Па он мрси бујне влати
Што се простиру до реке
Сред честара испод врха
Златне нити вихор плете!
А крај реке он застане
Ту где гробница је суза
Где је туга туговала
Кријућ срце у грудима
где се нада пренадала
да би тајну савладала
где је зора зарудела
Да се јецај неби чуо
А тишина пробудила….
(c) Миладиновић Сандра

НАЈВАЖНИЈА ВЕСТ

Из гнезда се јутрос
комешање чује
шест главица промолило се,
цвркут одјекује…
Док их мајка и тата,
хитро опслужују
са чуђењем чекају,
седмом се надају…
Прсну љуска,
промоли се још
једна главица,
одмах кљунић отворила
љута као лавица…
И чудом се погледаше
свих осталих шест
што је седма ластавица
најважнија вест!

© Миладиновић Сандра

Драгом братанцу Кости за пуних шест месеци

КАДА КАМЕН ПРОГОВОРИ

Да камење проговори,
као река што жубори,
као ветар кад захуји,
као пчела када зуји…

Да камење сузу пусти,
као сиви облак густи,
као роса када кане,
као извор сред Сахаре….

Да камење расти уме,
почело би да разуме,
све што нико никада није…
Ал’ камење тајну крије!!!!

Од камена камичак је
постао песак – онда земља…
Под каменом живот није
силуета испод вела….

Као бисер што самује
тамо где још нико није,
под каменом правда чека,
под каменом сужањ спије….

Слављеници без јарана,
којима је слава храна,
све титуле без мегдана,
под камењем сакрили би,
јер им савест јача страна,
није била – нит’ ће бити!
Али камење комеша се
па се ништа не да скрити…
Стрпљен- спашен, мудри кажу…
И камен ће прозборити!!!!

© Миладиновић Сандра

БОЉЕ ЈЕ…..

Боље је остављен бити
него лажно бити љубљен
боље је истину знати
него живети слуђен
Боље је низ реку пловити
до тренутка доброг за искрцавање
боље се са птицама орити
него међу људима бити усамљен….

Али…

Најбоље је ипак љубити
без обавеза и очекивања
и таквој сласти се предати
док страст не постане жива!
Боље је тајну чувати
о таквој љубави што трен
залива чистом медовином
да не би постала сен…
већ ВАТРА!!!!!

© Миладиновић Сандра

НИСАМ ХТЕЛА

Прошла сам кроз град мерака
задивњено севдах такла
опијена смешком неба
нисам хтела да ме гледа…
нико….

Ал’ неко се ипак скрио
међ’ очима измеђ стакла
неко ком сам давно драга
и чијој сам души сага….
уживао…..

Ту на тргу сам крај чесме
замишљену срећу срела
и тугу што лице крије
те две старе мераклије…
сред чаршије….

Онда сам ко’ дашак ветра
осетила да ме нека
тиха језа обузима…
То познато- непознато
лепо лице испред мене
твоје зене са Венере…
опчињене…

Ти си! – зачух иза себе,
окренух се да се јавим,
али назад кад погледах
више никог није било
ни тебе ни твога даха….
до уздаха….

Већ сутрадан тражила сам
у очима других твоје
у кораку других шапат
у осмеху других боје…
Дал’ постоје?

И на нашем месту нађох
једну белу орхидеју
спознах сасвим нову жену
један нови трен што рађа
стрепње сену….

Да те више нећу срести…?!

© Миладиновић Сандра

ДОБРА ДУШО

Добра душо што давно почиваш
знам да ме гледаш са висина,
толико ми требаш,
толико ми недостајеш,
твој поглед и реч,
а тишина ова ме боли
и жива рана никако
да зацели у боји
плаветног неба….

Добра душо што давно почиваш
знак твог присуства ми треба….
Седим и размишљам јутрос о теби
и нека тиха милина
обузима ми тело и мисли,
кроз прозор ласта ми мила
долете у поткровље
и поче да кружи,
а онда на ивици застаде на трен…
Добра душо твој поглед у њеним
очима и тај чаробни лет
оте ми осмех брзоплет….
али лековит…
Добра душо….

© Миладиновић Санра

МИРИСНА ДУША

Када се милина излије из очију,
доброта када господари делима
или се речи осмехом крепе…
Када се корача без усијане главе,
када је туђи живот светиња….
Има ли од тога штете свете?!

Када душа мирише јасмином,
када поглед стреми плаветнилу
и птица на длан ти слети спокојна…
Има ли бисер боју седефа
и глас анђеоску боју детета,
има ли река бољег рељефа?!

Када се књига листа на ветру
и утешно стисну туђе руке,
када се са висине нико не гледа…
Има ли врлети без вилинских чари
и корака по мирисној росној трави,
има ли већег блага од свега?!

© Миладиновић Сандра

MOJA МИЛА ПОЉА

Поплавњена су
моја мила поља
Моје беле куће
Росом умијене
И оне долине
Родне и поносне
Где си ми крочио
Мој рођени сине…

Поплављене су
Моје топле њиве
Семе набубрело
Што још никло није
Баште и стазе роднога
дворишта
О кћери румена
Моје мило име…..

Поплављени су путеви
И стазе, мостови срушени
Што обале љубише
Куда сад да нађем
Старе путаказе,
Да клекнем и молим се
Као да ме убише….
О небо љубим те
Опрости на тузи
На сузама што ми очи
И не суше
До јуче мислила сам
Да знам шта су муке
Али “туђе” муке
Сасвим ме срушише….

Ено сунца тамо
Вири за облаком
Ено мака носе га
Жестоки брзаци
Ено птице лете
Круже у надању
Да се опет сплету
ту густи врбаци….
Ено пчеле стрепе
Али су стрпљиве
Ено и кровова
који одолеше
све ће ово проћи
сви се ипак сете
али памте се
жртве што се догодише!!!

(c) Миладиновић Сандра