Категорија: Sandra Miladinović

ЛАТИЦЕ ТРЕШЊЕ….

Латице трешње
по лицу се просуле
у косу умрсиле
парче неба окусиле
па лелујају као анђели….
У трави се скривају
даљине дозивају
док тајне откривају,
сећања и погледе
као прапорци…
Чини се тако
да дрвореди ниодкуда
настају неки чудом
и само ничу
уз бајковиту причу
свуда около….
Стазе као у земљи мерака
шумови иза сваког даха
играју коло
Латице трешње
миришу слатко баш као топли
пољупци,
и снежно бели ат их носи
касом у мирисној поруци…
У збрци руку, додиру очију,
уздаху додира,
одзвања градом бат корака
…. магија и водиља…..
……заљубљених….

(c) Миладиновић Сандра

СТИХ ЛУТАЛИЦАМА…..

Окани ме се,
не лудуј слепче код очију,
примораваш ме да будем груба…
Схваташ ли твоју илузију
да је доброта глупост….
То свачије уши не пију…!!!

Окани ме се,
Сунце ми заклањаш,
ти на човека и не личиш…
Увек ћеш баш као пијан из крчме,
попут псета што лута да скичиш,
и да се дичиш нечим, а ничим…

Окани ме се,
муко без поуке,
реко без корита,
песмо без рефрена….
Машто без снова,
окани ме се….
За мене ти си биљка што вене…
без корена!
ЛУТАЛИЦА И СЕНА
ШТО СЕ ГУБИ…
ОКАНИ МЕ СЕ….

© Миладиновић Сандра

НЕБЕСКЕ ОЧИ

Небаса имају капије бесконачне,
и очи увек отворене,
руке као родне гране шљивака,
а лице продуховљене жене….

Гледам и чујем клик слободе,
и уздах чежње усана жедних,
на светој ваги никада није,
онолико колико треба верних…

А на балкону тиха дама,
пролази зима, пролеће, лето,
јесен се игра са прапорцима,
небеске хаљине шири сетно….

На врховима прстију скаче,
од звезде до звезде као жар птица,
окреће се у ритму среће,
а осмех ни тада не скида са лица….

Небеса имају капије моћне,
страсти све ломе над леденицама,
топе и праве купове воћне,
зрневља за погаче у воденицама!

© Mиладиновић Сандра

ЖИВИ БИЛИ ПА ВИДЕЛИ!!!!

Ја сам птић голишав још
сунце ми је сјајни грош
када увис руке пружим
са зрацима се ја удружим…

Ногама их ситно сплићем
трепавицама голицам
чујем да сам слатко биђе
мамин анђео, малишан….

Тата ме на груди ставља
чујем откуцаје срца
његово што јако бије
и моје што брзо куца…

Ја сам птић голишав још
ушушкан сам у свом гнезду,
али дани брзо лете
све ће бити по мом реду…

Када провирим мало палцем
покриће ме нежна рука
када крочим лево, десно
држаће ме око струка…

Када направим неки трик
бићу најсмешнији лик
када чело због мене мрште
склопићу пред њих све прсте…

Ја сам птић голишав сав
кажу мален сам као поток,
али од маминога млека
нарашћу и бићу река….
Нека, само нека!!!!

ВИДЕЋЕТЕ СВИ!

(c) Mиладиновић Сандра

БРАТАНЦУ КОСТИ МИЛАДИНОВИЋУ ЗА ПУТНИХ ПЕТ МЕСЕЦИ

САМО МЕ ПРОБУДИ….

Само ме пробуди,
није важно када,
ил’ је пола ноћи, јутро
или подне…
Само ме пробуди
као тон милозвучни
младу ил’ времешну…
Зар је битно?!
Овде….
када затитра срце,
када надођу реке,
када процвета јасмин…
Једра или крхка?!
Само ме пробуди
душо душе моје,
пре него што заспим,
да те приупитам….
ВОЛИШ ЛИ МЕ?!

(C) Миладиновић Сандра

МОЛБА ТЕБИ….

Молим те води ме далеко
тамо где још нисам била
где смиље мирише опојно
а, о жице гитаре нежно свира
улични свирач…
Попут лептира нека ми
зенице одлете до твојих
и у њима спознају слике
твоје душе…
…та ремек дела у нашој боји…
Па када приљубим
образ уз кору брезе,
ја усне нежно са твојим спојим…
Молим те води ме далеко
где миришу откоси траве
и гоне те на дечји сан…
Где вредни мрави миле
преко табана па голицају
машту…
Смуцају се голишави
зраци сунца низ падину
а, моја рука у твојој спознаје
спас и милину….
Ту почиње, а корак даље
све се завршава,
али ништа зато….
Плешимо на том месту
таквим тактом и вољом,
измигољимо сваком погрешном
покрету даље,
нека ова луда игра траје
док трајемо и ми…
на крилима вечности….
Ми то можемо …!!!!
Молим те води ме далеко,
тамо где још нисам била…
Ти још чекаш да сетна
се срећи радујем…
и да те гледам док сијаш
мећу зевездама!!!?
Ех…. СРЕЋО када би знао мени
само како је?

(C) Миладиновић Сандра

NOSIM SVOJ KRST

Spoticali su me, a ja se smejala,
ruku im pruzala i prastala,
bez pardona u jamu gurali,
nema sam ostala , a sve sam saznala…
Smejali su se mojoj samoci,
zavere kovali i teske spletke,
molila sam se tiho u suzama
u crkvi spominjuci setne….
O, daj mi snage da sve polomljeno
ponovo sagradim ispocetka,
i daj mi moci da uvek ljubim
i one sto me kamenovase
i one sto mi noz zabodose
u pleca i srce,
i one sto mi okrenuse ledja
i one sto me se ipak plase
jer im je savest nemirna,
a narav teska i preka…

Nisam ni znala da neki vise
o meni znaju od mene same…
Ni da sam toliko bitna
jer cestica sam vasione…?
Volela bih da biografiju
procitam jednom natenane…
Da upoznam sebe tudjim ocima
i saznam sta mi se sve to zbilo
kuda sam bekrijala i kaldrme obijala
i gde sam vaskrsla, lakse bi mi bilo!?

O, mrznji ne znam mnogo,
jer da mrzim ja ne umem…
O, sreci puno znam
jer srecu zelim svima….
Za ljubav sirim ruke
u zagrljaj zvezdama
i znam da sam kao i svi sama
i da ce jednoga dana iza mene
ostati trag od
crvenih latica ruza za sve
pa i za one sto su me spoticali
i trenutke mira krali….
Ali…. vise im ni jedan ne dam!

Ne!

(C) Miladinovic Sandra

ZVEZDANE VARNICE

Dobuje kiša tiho, još tiše,
u smiraj noći donosi blaženstvo
kao da briše sećanja neka
i sklanja u nedra istine trag
da se dobro slože u mozaike
rekreiraju kraj starih klupa
dobuje kiša tiho, još tiše,
odzvanja kroz noć i niz okna
luta….

Dobuje kiša da lepše ne može,
setu odvlači u visokom potpeticama,
telefonira već celi dan
i negde odmara očigledno
jer njena muzika baš zvuči vedro
na talasima najslušanije stanice…
Mnogo se njih večeras pripilo,
a leptiri nadleću zvezdane varnice!

(c) Miladinović Sandra

ЧУДА…..

СВА ЧУДА У ЧУДУ СУ ЧУДЕСНА
НЕКИМА ЈЕ У ЊИМА КОЖА ТЕСНА
А, НЕКИ ИМАЈУ СЛОБОДЕ ДО МИЛЕ ВОЉЕ
ОНА СУ ЗА ОНЕ ШТО МОРЕМ ПЛОВЕ
АЛИ И ЗА ОНЕ ШТО НЕБОМ ЛЕТЕ

ДОК ЧЕКАЈУ ДА ИХ СЕ НЕКИ СЕТЕ
ПРЕД ЊИМА ЧАК И ВРАТА ЗАТВАРАЈУ
У ЊИХ НЕ ВЕРУЈУ ИЛИ СЕ ПРЕТВАРАЈУ
ДРУГИ ОД ЊИХ ПРАВЕ БАУКЕ
ТАРАНТУЛЕ И РАЗНЕ ОПАКЕ ПАУКЕ…

СВА ЧУДА О ЧУДУ СУ ЗА РАДОЗНАЛЕ
ЗА САЊАЛИЦЕ КОЈЕ ПРЕВИДЕ ОПСЕНЕ
У НАМЕРИ ДА ОСЕТЕ НЕМИРЕ
И ДА ИМ БАР СНОВЕ ПОХОДЕ ВИЛЕ
ПА ДА СЕ СКУПА ЧУДУ ДИВЕ…

СВА ЧУДА О ЧУДУ СЕ РАЂАЈУ
ПО НЕКЕ КАО СТРЕЛЕ ПОГАЂАЈУ
НЕКЕ НИМАЛО НЕ ИЗНЕНАЂУЈУ
ЈЕР СУ НА МАРГИНИ ИЗМАГЛИЦЕ
ПА ИХ ОТРЕЗНЕ ОД СВАКОДНЕВИЦЕ

ТАКО ИМ ОНЕ ЗВЕЗДЕ ПАДАЛИЦЕ
ИЗГЛЕДАЈУ КАО СТАРЕ ДРУГАРИЦЕ,
ОНАКО ДА ИМ СВИ МОСТОВИ СВЕТА
ПОСТАЈУ ОДЈЕДНОМ КАО ЗАГРЉАЈИ,
СВА ЧУДА О ЧУДУ СУ КАО КОМЕТА
ШТО НАДЛЕТА ПОЉА ГДЕ СЕ СЛАВИ….

ЈА САМ О ЧУДУ ИСПОД ТРЕПАВИЦА
ЧУЛА ПРВИ ПУТ ОД ОНИХ ПТУЦА
ШТО СА ЈУГА ПОД СТРЕХЕ УВЕК СЛЕТЕ
И ПРОБУДЕ МЕ У ЦИК ЗОРЕ
ЦВРКУТОМ И КЛЕПЕТОМ КАО ДА МОЛЕ
ПРОЗОРЕ ДА ОТВОРИМ ШИРОМ….

О, КАКВА ЧУДА ЈА ЉУБИМ ЉУДИ
ОД РОЂЕЊА ……
ТОМЕ СЕ ЧУДИМ!

(c) Mиладиновић Сандра

ПРОЛЕЋНЕ РИМЕ

Месец је млад као барка
отпловио у праскозорје…
Нисам ни сањала да ватрометом
пролећно јутро празнично зове…
Нисам приметила да штипкају ме
ови весели докоњаци,
први, страстима обојени, заводљиви
стари знанци….

Лавеж ме паса тргну напрасно,
одакле да кришом посматрам све,
те сјајне момке што се шепуре,
те пауне раздрагане…..
Ах, свуда хоће да завире
уходе тек пробуђене гране
Како неопажено да обманем
те виртоузне враголане….?!

Немам времена за детаљне планове,
до сада у томе нисам успела
непослушни су као таласи
можда баш зато да бих одустала?!
И успела сам овога пута
у зеленој хаљини од бајне свиле
са наочарима и шеширом
уткана кроз пролећне риме!

(C) Mиладиновић Сандра