Категорија: Sandra Miladinović

ŠIBICA

Kao šibica koja
sagori za tren u prah
je srce koje voli uzalud….
Tik-tak,
odzvanjaju minuti
koji ne postoje
u ritmu čežnje
snova boje….
Tik-tak,
svi koraci i naše težnje
i lice sa razočarenjem
postaju slika nove kule….
teško onom koji dalje
ne može voleti i ne ume!
Iz pepela ustani i ponovo
sagori!
VOLI, VOLI, VOLI…

(C) Miladinović Sandra

NESTVARNO

TI I JA,
Nismo postojali,
mi postojimo u večnosti,
putujemo bez voznog reda,
letimo nošeni zvezdanom prašinom…

TI I JA,
stojimo jedno naspram drugog
i gledamo se pravo u oči,
dodirujemo jedno drugom lice,
ramena, kosu,
dišemo ponekada ubrzano
zamršeni celim bićem…

TI I JA,
nismo postojali,
mi postojimo neprestano…
Pored tebe ja sam zora
koja tiho diše i nestvarno sviće!
(c) Miladinović Sandra

MUDRICA

U bujnoj krošnji starog oraha izjedrila su se tri nova života. Mudra Sova dobila je prinovu i sve ptice iz okline došle su da ih vide i požele im dobrodošlicu.
– Od tako mudre majke i deca moraju biti još mudrija-, reče beli golub i odlete.
– Od takvog dobrotvora i pero mora biti vredno, a o mladima i da ne govorimo !-, reče svraka i odlete krešteći.
– Od tako nustrašivog bića koj se ne boji mraka, hrabriji moraju biti njeni mladi!-, reče slavuj i odlete pevajući.

Svi su inače često dolazili kod sove za savete i uvek im je ova tiha krupnooka pomagala svojim smirenim glasom.
Jednoga dana iz gnezda kroz guste olistale grane na tlo obraslo travom, pade jedno od troje mladunčadi. Kosta, koji je bio u blizini igrajući se čarima povetarca i bumeranga, potrča da vidi šta se to desilo i ugleda biće sivo, braon –maslinastog perja i krupnih staklastih očiju koje su žmirkale.
-Deda, da vidiš samo kakvo je ovo čudno biće, ptica nije jer ne leti, dođi molim te, odakle se ovde stvorilo!?
Posle kratkog vremena dodje deda da zadovolji svog mezimca
I naravno ugleda mladunče naše mudrice. Nasmeja se od srca i podiže visoko rukama Kostu u vazduh. On od radosti poče da se smeje.
-Ti si moja ptica koja sve zna jel tako dedino zlato?- reče on- znaš, ovo je sine sova, vidiš da je mlada i kako se tetura. Ispala je iz gnezda i danju one ne vide. To su noćne ptice, a ova je još i nejaka. Nećemo je dirati i nadajmo se da će imati noćas sreće.-
-Pa da deda, baka je pre neko veče govorila o nekoj ptici koja donosi zlo, a to je očigledno sova?- reće Kosta.
-Kosta to su stara praznoverja. Sova je ptica kao i svaka druga, ali ona je čak i više od toga, jer njen plen su štetočine, sitni glodari i životinje, tako da su te priše o zlu koje predskazuje sasvim netačne, nego hajmo da mi zatvorimo noćas Žuću da ne bi plašio našu sovu!-
-Ali baka tako govori, šta ja tu mogu!- reče Kosta pomalo ljut, mada radoznao i ljubopitljiv.
-Pusti ti baku, ona je starog kova i veruje ono što su je učili njeni stari. Sve je to dobro i lepo, jer da nije tako, ne bi bilo toliko lepih bajki, basni, legendi, običaja. Ja sam tako isto mislio, dok nisam malo više čitao i upoznao svet u kome živimo. Idemo sine!- reče deda.
Mlada sova se polako nošena instiktima povukla u obližnji cvetni žbun jasmina blizu ograde i sačekala noć. Ujutro je nije bilo, a nisu se čule ni ostale sove ih gnezda . Očito da su odrasle i dovoljno snažne da krenu u pustolovine predhodne noći.
Njihova majka je i dalje ostala u senci oraha, ali je bila skoro nečujna, neprimetna i tiha do sledećeg proleća.
A, Kosta?! Kosta je porastao. Sada je već poveći dečak dugih brzih nogu i krupnih očiju. Često je u krošnji tražio mir čitajući i to naglas, kao da deli sve sa našom sovom i začudo bivao je sve voljeniji gde god kroči. Drugari u školi su ga često pitali za savete i uvažavali njegovo mišljenje, a o njemu se sve više govorilo da je jako mudar i vredan dečak, a uz to i dobar drug.
Ipak priča o sovi i njenim zlim predskazanjima i dalje je opstala i opstajaće, a istina je samo jedna, to je naša
krupnooka koju zbog ozbiljnog izraza lica i života noću zovu mudricom.

(C) Miladinović Sandra
Priča za decu posvećena bratancu Kosti Miladinović

БЕСМИСЛИЦА

СА ЗВЕЗДАНЕ СТАЗЕ
СПУСТИЛА СЕ БЕСМИСЛИЦА,
ОД ОКА ДО ОКА – КАО НЕКА ЛУТАЛИЦА,
ИГРАЛА ЈЕ ТАНГО ВРТЕЛА СЕ ПОСРЕД ЛИЦА….
РЕКЛА САМ ЈОЈ СТАНИ – НИЈЕ ХТЕЛА ДА ПОСЛУША,
МОЛИЛА ДА ОДЕ – НИЈЕ ХТЕЛА ДА ПОКУША,
НУДИЛА ЈОЈ ДАРЕ -СКРИЛА МИ СЕ ЗА УВОЈКОМ,
ПУСТИЛА САМ СУЗУ,СВУ НОЋ БДЕЛА БЕЗ ПРЕСТАНКА,
ЗАСПАЛА ПРЕД ЈУТРО…
БЕСМИСЛИЦО, ШТО СИ ТАКВА?!

(С) Миладиновић Сандра

Ђурђевданска молитва

Опет је молитва била моја мисао,
са мирисом тамјана најбољи мелем,
прошлост је банула тихо и смишљено,
али је свитање однело чемер….

О светињу се никада не оглушујем,
моја тишина постаје њен бит,
а све су тиши моји кораци,
и све блажи моји осмеси уз њих….

Јутрос сам тепала сеници крај прозора,
врпољила је главицом сва зачуђена,
онда се устремила пут брега оног,
а клепет крила остаде сведок…

Знам опет ће наићи искушења,
врцаће варнице око њих,
и та у мени прастара жена,
грлено запеваће омиљени стих….

Нека сам она и не горим,
ватреним стрелама нек прожет
је мој лик,
а моја душа нек је извор уздаха,
а руке сав дрхтај вековни….

На оној бисерној паучини,
што измаља на ивици месеца,
скрила се тајна из недара,
титрају откуцаји срца….

Сведок сам да се бегом шапуће,
и чека избегавани позив,
са Ђурдђевданом је гора зеленија
молитвом опила кроз птичји одзив….

© Mиладиновић Сандра

Ne!

Spoticali su me, a ja se smejala,
ruku im pruzala i prastala,
bez pardona u jamu gurali,
nema sam ostala , a sve sam saznala…
Smejali su se mojoj samoci,
zavere kovali i teske spletke,
molila sam se tiho u suzama
u crkvi spominjuci setne….
O, daj mi snage da sve polomljeno
ponovo sagradim ispocetka,
i daj mi moci da uvek ljubim
i one sto me kamenovase
i one sto mi noz zabodose
u pleca i srce,
i one sto mi okrenuse ledja
i one sto me se ipak plase
jer im je savest nemirna,
a narav teska i preka…

Nisam ni znala da neki vise
o meni znaju od mene same…
Ni da sam toliko bitna
jer cestica sam vasione…?
Volela bih da biografiju
procitam jednom natenane…
Da upoznam sebe tudjim ocima
i saznam sta mi se sve to zbilo
kuda sam bekrijala i kaldrme obijala
i gde sam vaskrsla, lakse bi mi bilo!?

O, mrznji ne znam mnogo,
jer da mrzim ja ne umem…
O, sreci puno znam
jer srecu zelim svima….
Za ljubav sirim ruke
u zagrljaj zvezdama
i znam da sam kao i svi sama
i da ce jednoga dana iza mene
ostati trag od
crvenih latica ruza za sve
pa i za one sto su me spoticali
i trenutke mira krali….
Ali…. vise im ni jedan ne dam!

Ne!

(c) Miladinovic Sandra

СТИХ НЕЗНАНОМЕ….

Овде је неко плакао,
овде је неко крварио,
овде је душу испусто,
овде се неко одмарао…

Овде је забринут застао,
овде је као вихор прохујао,
овде је наглас говорио
постиђен у даљине зурио…

Овде је ковао завере,
овде је од злурадости кипео,
а, овде од среће играо,
у тишини ноћи се скривао,…

Време и кише су спрале,
много трагова прошлости,
кукавица и хероја
без укора и без почасти….

А сви негде почивају,
знани и незнани, нестали,
и стазе све су завејане,
којима су се кроз живот спотицали….

© Миладиновић Сандра

О ЛИШЋУ….

О лишћу ми не причај
знам да је враголасто
мирисно и шарено
разиграно, бахато….
страсно и надарено….

О лишћу ми не певај,
те стихове нећу,
шетајмо по опалом,
сачувајмо круне,
и гледајмо пируете,
док нам руке пуне….

Не шапћи ми о њему,
нећу да га жалим,
олистаће поново,
и на овој грани,
кроз коју нам Сунце
слика виртоузно,
па стаза што делимо,
делује луксузно…

Испод оног бреста
као памук да ниче,
сви су негде далеко
доста ми је приче,
зар не чујеш музику
тиху, радозналу…?!
У њему је најлепше
када главу уз главу….
…..приљубиш!!

© Миладиновић Сандра

ВРАНАЦ

Оседлала сам вранца без премца,
јарана за ноћне хајке
до звезда и даље пут месечине
у причи што подсећа на бајке…
А, грива му је тако дуга,
и мрси се о поља и шуме,
прочешљана и мириса пуна
добија нијансе још црње…
Фркће у галопу, сева и ломи,
као да играју муње
и да се по неки гром проломи
по кошуљи од тајни кроз грмље…
Огледа се о таласе речне,
па онда назад у касу
очеше се о Северњачу
и сјај се по небу расу…
Копита јака, а ноге витке,
припила сам му се уз врат,
као да смо сред највеће битке
па множимо из сата у сат
све оне чаробне нити
од сумрака до јутра кроз мрак!

Чека нас следећа ноћ!

© Миладиновић Сандра

КЉУЧ

Ех, када бих
крила имала као птица,
да звездама видим
ближе мила лица,
да свиленим плаштом
заспем све мегдане,
да откосом тајне
извидам све ране…..

Лакше би ми било!

Сејем семе наде,
врло лако ниче,
док кишне се капи,
сливају низ лице….
Гледам тамо негде
на испаши стада
видим мила дева
прошета сред града…

Дивота….!

Ех, када би знали
шта сам тек уснила…
да су усне топле
вина се напиле,
и без устезања
тихо му шапнуле,
зашто крв што јури
у образе дође,
и сазре најлепше
неубрано грожђе,
тамо где се ветар
игра и самује….
Ех, када би знали
где путник царује
реч би погазили
да вам кључ дарује!!!!

© Миладиновић Сандра