Категорија: Sandra Miladinović

НЕПОЗНАТО ЛИЦЕ

Лутала сам никада више,
а сањала никада мање,
куд ме очи преварише,
да ни савест не признаје….
Да покупим све кораке,
све доказе и неверства,
колико сам себи крива,
зашто ми је кожа тесна…
Ништа не би променило
издајника, ни недела,
тамо где се горко слило,
коса ми је оседела…
Тамо где сам јаде крила
листови су сасвим бели,
где сам себе оставила,
вихори су траг замели..
У бунилу слутње када сам
са тамнилом трговала,
сулудо сам крв пролила,
јефтино сам се себе дала…
Тек сада видим једно лице,
непознато, магловито,
не чудим се баш ни мало,
страно ми је као нико…
Тек сада видим ону ружу,
што се спрема да процвета,
често ми је бол задала,
а “сломи” ме овог лета…
(с) Миладиновић Сандра

ЈА САМ ЛЕПТИР….

Волела сам те, није да нисам,
али ти живиш само за трен,
за овоземаљако и пролазно,
битан ти је казаљки смер,
па журиш увек као без главе,
на таласима пожуде…
А ја сам лептир од звезда саткан,
муза љубави даде ми крила,
живим за вечност, а летим само дан,
никада ти довољно добра не бих била…
Одлетела сам…..
(с) Миладиновић Сандра

БИО ЈЕ ТО САН…..

Био је то сан,
ружан, магловит и досадан…
У бесцење сам бацала речи
и загрљаје…
Кроз маглу сам се кретала
као дете што се учи да устаје…
У сећању сам закопала
очи оне срне,
што те је искрено волела,
а преко свега газила
кроз голо трње….

Био је то сан,
и данас грубо урезан
у дрхтавим длановима
и тужним осмесима,
у замрлој жељи…
у оној белој постељи
где сам кроз подсмех
постала жена…
Грохотан смех и грубост ,
и то све због чедности,
као да је фела,
кич без праве вредности…?!

Уздах искривљене стварности,
која лажи даје предности,
владао је» непознатим» лицем
грамзивом жељом да лута,
као смрт на крају пута…

Да, био је то сан,
о бахатој људској слабости,
неспремној да призна
да јој је дошао задљи час…
који је мени био само почетак…
Тек пупољак узаврелог живота,
тек извор бистре воде,
тек мисли које се роде када упознамо
ону тамну страну животне борбе…
а притом се чврсто држимо за праменове
светлости!
Био је то сан, само сан!

(с) Миладиновић Сандра

ЂАВОЛИЦЕ…..!!!

Ђаволице,
ко ти је дозволио да волиш
и будеш повређена?
Ко ти је дозволи да сањаш
и будеш омражена?
Ко ти је дозволио да летиш
и будеш отуђена?
Ко ти је дозволио да се надаш
и када си подцењена?
Ђаволице,
ко ти је дозволио да реке
навиреш кроз душу,
а после њих
да преживљаваш сушу?
Ко ти је дозволио да дишеш
без дозволе….
да као дете хрлиш,
па сама чекаш зоре?
Ко ти је дозволио
да озарена ходаш,
да стрепњом мучиш
и очима одаш?
Да неузвраћено
одболујеш лудо…
Понекада ишчезнеш,
као неким чудом…
и да опроштај после свега тражиш?
Ти жено у мени, зашто ми то радиш?
(с) Миладиновић Сандра

AKO PRESTANEM DA VOLIM….

Neka me ne bude kada budem prestala da volim,
jer tada od mene ne bi ostalo ništa,
samo neki ugarak goli,
od čitavog ovog velikog ognjišta.
Neka me ne spominju ni oni zidovi,
koji su znali o meni najviše,
prozori neka se prave da ne postojim,
a, cveće da ga ne berem i ne mirišem….
Neka me takvu ne greje sunce,
misliće da duh šeta gradom,
hladna kao ledenica sa zimske streje
sa usahlim očima i drhtavom bradom…
Vetrovi nek snažno duvaju kroz mene,
jer tada od mene nebi ostalo ništa….
Neka me ne bude kada budem prestala da volim,
postaću pepeo ogromnog zgarišta!
© Miladinović Sandra

ДАВНО

Давно сам се отргла,
лавиринта сећања,
и престала да верујем
у правила и речи…
Давно не осуђујем,
јеткост попут пелена,
моду једног времена
ко може да спречи?
Давно сам у ватри,
горела до пепела,
док ме нису понели
ти ветрови ружа…
И боса сам ходала,
по леденим стазама,
то све да бих сазнала,
куд се тајна пружа!
(с) Миладиновић Сандра

СУНЧЕВ БРЕГ

У измаглици остаје твој лик,
сена си, а понекада и слутња,
и жеља и страх се преплићу,
и туга се срећи зналачки руга…

Одавно чујем плиму жагора,
бесмислице хватају плен,
погледи ко’ копља улицом лете,
а ти си одавно вешт слуга њен…

И тутње речи као колoне,
марширају правила док чувају ред,
послушници салутирају док крста ломе,
док осмех запљускује Сунчев брег!
(с) Миладиновић Сандра

НАСЛЕЂЕ

Мирише земља док пада киша,
потоци теку низ лице и кроз косу,
до голе коже влага се слила,
не одолевам њеном пркосу.

Небеска река све јаче лије,
усудила се да ме пригрли,
да се ко’ талас о ноге вије,
љута ил’ несташна глад да утоли.

Слива се потоцима преко пута,
низ стабла и лишће дрвећа,
надолази више сваког минута,
нема ни птица ни лавежа.

Ни жубор реке не чује се,
ветар се одмара испод крова,
нигде нема ни живе душе,
брда стражаре стаменог кова.

А ја у крошњи ораха чекам,
затечена, али срећна као дете,
свака минута као да спрема,
стихове шти би да полете.

Муње и громови све су даљи,
и кишне капи све су ређе,
а ја сам срасла са бескрајем,
и крила ми расту у наслеђе.

(с) Миладиновић Сандра