Категорија: Sandra Miladinović

КУКУРУЗНА ПОЉА

Сецка и гребе
шушти и слути
тај уздах љути
летњег вихора…
Журим пресецам
рукама кријем
лице од укипљених
заводника..
Мирише тајна
свилом скривена
под небом
ужареног тла…
Ћутим до краја
у коси носим
дар што вољеној
само драги да!
(с) Миладиновић Сандра

КО ТАКВОМ ПОЉУ ДА ОДОЛИ?

Самном лутају облаци,
валови хрле обали,
ветрови су се занели…..
Ко таквом пољу да одоли?

Стада се расула брежуљцима,
дугоноге чапље сањају,
погледи лете попут птица,
сунцокрети главе зарањају…

Шорови се пресрећу,
сунчане стреле шарају,
ноћне капи баш добују,
јутру се мангупски удварају…

Виногради на страни се модре,
равницу чине опојно тишом,
путеви вијугају као потоци,
док Дунав Тису љуби кришом…

(с) Миладиновић Сандра

ЈАВА ИЛИ САН?
Ја и ти, водили смо љубав
као да нам ја задњи дан живота,
као паћеници у измаглици,
или прежеднели на извору,
као заборављени у времену,
као трзаји у дрхтају,
изгладнели у чекању,
занемели од вапаја…
Са закопаним,
али незаборављеним сновима,
и надом на заласку осећања..
она нит што нас раздваја
почела је да нас спаја и
нестала је….
Ја и ти, водили смо љубав,
као изгнаници у пустињи,
као душе у ропцу,
као заточени на рубу бескраја,
као излечени у зедњем трену,
као сусрети у налету,
као латице пупољка пред само свитање,
тражећи одговор на једно питање,
ШТА ЈЕ ЛЕПШЕ, ЈАВА ИЛИ САН?

(С) Миладинови Сандра

НЕБЕСКИ АТ

Сањала сам очи што славe
устајања после пада…
На њима нема трагова времена
сем трептаја
и искре што се одмара.
у крошљи липовог хлада…

Сањала сам очи што љубе
ватерним стихијама оркана.
Чула прашуме буде,
без муке,
чују најлепше звуке,
у души најтужнијих дана…

Сањала сам очи што пркосе,
светлошћу, крхким рукама,
надањем из пепела,
без страха….
Очи што се бескрајем боре,
брзином небеског ата….

(с) Миладиновић Сандра

РУЖИЧАСТЕ МУЊЕ

Сећам се био је дан ружичастих муња,
севале су арије можданих вијуга,
од дана до дана сам само играла,
у таквом ритму моћнога југа…

Листови су летели као перје,
спирале у низу око мог струка,
светлост је махнито лудовала,
попут стрела одапетих из моћног лука..

Сећам се ветрењача у муци
власти свемоћних лутања,
трава повијених као покошених,
и мостова чврстих попут ћутања…

У грлу као да застаде ми дах,
завесе загрљених пред мојим очима,
валцер се играо у пуној дворани,
као да се обала од валова отима!!!!

(с) Миладиновић Сандра

ИМАМ ТЕ И АКО ТЕ НЕМАМ

Колико пута те „сретох“
у друштву, али замишњеног,
са сенком преко лица
како одважно ходаш..?
Смејеш се зналачки вешто
и међу пролазницима
тражиш ме,
мада несвесно…
и пазиш да се не одаш….

Ти себи нећеш да признаш…
са ватром у руци се играш,
са ледом се под ногама коцкаш,
шапућеш конфузне мисли,
и у сред ноћне море
мене у бунилу гледаш,
рукама трљаш очи…
сан или јава –мислиш?

Желиш да заборавиш
на јаке подсвесне жеље
а, живот је тако кратак…
Да смо се бар једном
истом улицом отисли…
загрљени и припијени
и до голе коже покисли?
Јуриш за измаглицом,
а додире од стакла
док срце лажно бије,
лечиш адреналином,
корацима до пакла….

У очима других те видим,
у кораку других чујем,
у јату звезда мислећи нате,
проводим сате и сневам…
Знам да никада нећеш
сањалицу разумети….
Али ти песмом кажем
да имам те и ако те немам!

(с) Миладиновић Сандра

ОД ДАНАС ДО СУТРА

Сањају ме тајне
и путеви дуги,
весели таласи
и боје на дуги..
Вуку ме ветрови,
јата галебова,
и ледене санте
Севернога мора…
Зову ме прозори,
музика опија,
светлост ме заноси,
самном шале збија…
Питају ме ноћи
шта доносе јутра…
Ја одговор тражим
од данас до сутра…
(с) Миладиновић Сандра

ТРНОВА РУЖИЦА

„Осуђена“ да праштам,
а то зна да боли,
како време одмиче,
почињем да волим
катанце и ланце
ове казне тешке,
ко’ Трнова Ружица
преживљавам клетве,
те магије тихе
људскога бремена,
проналазим кључеве
овога времена..
Од сузе до сузе,
ко’ птица у лету…
од звезде до звезде,
тражим ТАЈНУ СВЕТУ…
И по ватри играм
све до самог пепела…
„Осуђена“ да праштам,
на земљу сам слетела….
(с) Миладиновић Сандра

ВЕШТА КОЦКАРКА

Искра се сакрила
у мојим недрима,
некада облачила,
па онда ведрила…
Ја сам је штитила
обема рукама,
и никада врелија
ко’ ватра је букнула…
Вином сам кришом,
ову жеђ гасила,
није се смирила,
нити се скрасила…
Вешта ко’ поплава,
млада ко’ магија,
самном се коцкала,
сада сам схватила!
(с) Миладиновић Сандра

НИКОМЕ НИКАДА…

Никоме никада не признај
да се знамо
и да смо једно другом
и сабласт и јава,
ни да смо се љубави жедни
стапали осмесима,
пожудно додиривали руке
и грлили стопалима…
Наше тајне не признај
ни у најгорим мукама,
жар нека нам у шакама гори,
јер док се моја обала
са твојим жубором стапала,
увек смо нежно шапутали
„ Боже, колико те волим!“
Сањај и када си будан,
одлутај и када си присутан,
забранити нам не могу овај дар,
освојићу стазе зведане,
ту на твојим рукама,
„слепило“ нам је исто
и тамно баш као гар….
У џунгли монотоније,
да ли су страхови битни,
звуци пролазности
ил’ других очију пар!?
Никоме признати нећу,
жељу која на уснама почива
трагове што талас спира,
Небо нек за нас зна!

(с) Миладиновић Сандра