Категорија: Sandra Miladinović

РОБ ВРЕМЕНА

Продај ме са истакнутом
ценом на челу…
Слажем се у свему!
И зебњу преживећу врелу,
и чашу пелина пуну….
Само да сјајну круну
сачувам „беде“,
и ланце са руку оних што вреде.
попустим макар за алку!
Нек еп што зову временом,
просветлим овим чемером,
а ти путуј овоземаљским,
живи са тешким бременом,
„уживај“ у светлима велеграда
што и пред тобом ћути
непрочитан…
Гази по камену старе наде,
мислећи да си врло битан…

Продај ме…..робу семена
које те греје док ти се небо „смеје“!
(с) Миладиновић Сандра

ЗРНA ЖИВОТА
За срећу је потребно мало,
тек зрно магичне прашине
ал’ коме је то сада стало,
да вине се у висине?!

Живот је попут тренутка,
а скраћен тек у две роле,
једна су скривене лажи,
а иза ње лажи су голе….

Док сила закон мења,
а моћ добија престо,
звецкају златници вешто,
пусто је истини место….

За срећу је потребно више,
од тричавог гламура,
одело не пристаје сваком,
сваком не пристаје круна…!

Мутне су сада воде,
пријају подмуклима,
Месец се тужно смеје,
Сунцу се престо клима…

Анђели пружају руке,
рођени небу хрле,
гледају за звездама
смехом дотичу, грле….!

И ничу живота зрна,
увек гладна тренутка,
стрпљиво и једва чујно,
у сенци скривеног кутка!

(с) Миладиновић Сандра

У СНУ
Уранку се радујем,
и страдам и гладујем,
само да те додирнем,
и сновима побегнем…

У сновима губим те
птице ми те односе,
а магле заклањају,
непознати гањају…

Ја ти пружам руке своје,
али ти си далеко,
ко’ да шуме расту нагло,
до месеца свако стабло…

Будим се у бунилу
ма недам те ни у сну,
не могу да смирим срце
видим мирно спаваш сунце…

Еј, месече стари момче,
проспи сребра једно лонче,
али оне што се воле,
не дирај до ране зоре!
(с) Миладиновић Сандра

У УГЛОВИМА УСАНА

У угловима усана
станују опомене,
али често су сакривене
у тамном вилајету мрака,
који је ту вазда,
и када је са оне стране длана,
и када је на другом крају света,
ама баш ништа му не смета,
да се као за сламку држи
ових кутова, где је залутала
и суза радознала,
а све само да би сазнала,
шта ово двоје спремају,
или стварно дремају?
Докле докони оклевају,
ил’ заробљеног лептира исмевају?
У угловима усана спавају опомене
које једино училе,
у тренуцима разуздане среће
и лавине осмеха!
Тако настаје осека,
а плима доноси боју у образе!
(с) Миладиновић Сандра

МОЛБА
Лепо бих те молила,
не спомињи моје очи…
Прескочи тај тренутак
за који обоје знамо…
Плакала сам од среће,
а у твом погледу се назрео
сунчани вео,
и само зрео сутон
могао је да умије
и наше илузије,
да смо једно од другог
скрили, то што река
од обале није!
( с) Миладиновић Сандра

ЗВУК ГИТАРЕ
Немој да седиш и чекаш
на ветрометини,
док плове булевари,
ти дивиш се светини…

Спушташ се као магла,
будиш се као роса,
отичеш као суза,
изнова ко’ дева боса…!

По калдрми мукло одзвањаш,
а нико ти глас не чује,
не луњај тако далеко,
све што је важно ту је!

Погледај дланове своје,
нису ли то дивни предели,
с’ краја су дубоке шуме,
у среди читави векови…?!

У подне си на југу,
у сенке се облачиш,
ујутру си на западу,
а, подједнако зрачиш!

Немој да седиш и чекаш,
уз чежњив звук гитаре,
веруј да многе су улице,
жељне баш љубави ”старе”!
(с) Миладиновић Сандра

КАД СЕ ЗВЕЗДЕ БУДЕ….
Ако хоћеш да ти,
пун месец запева,
зажмури и ћути
као да те нема…

Ако хоћеш да ти,
ноћ меана буде,
сконцентриши чула,
звезде се тад буде…

Ако хоћеш да си,
брод тог океана,
ти замисли жељу,
кад’ ти се приспава…

Кад’ ти капци буду,
ко’ олово тешки,
ти отвори прозор,
заблуде се реши…

Чујеш какo шуми,
ритам варке ломи?
Оваквим нотама
тихо се поклони!
(с) Миладиновић Сандра

ЧУДНА ВЕСТ
У поноћ нему
док ветар игра се,
и лавеж паса разноси пољем,
гране трепере као струне,
улица ћути, а звезде горе….
Једна се ружа упупољила,
спремила снаге младе и скромне,
напела се из петних жила,
тајне да сазна, макар и болне…
Телом је њихала, трње оштрила,
лишћем виорила као заставама,
са непознатим силама зборила,
пред само свитање уморна заспала…
У подне је нешто заголица,
са латица зрак росу јој стресе,
а булбул са гране из недара
о овом чуду вест пронесе!!!!
(с) Mиладиновић Сандра

ПРОНАЂИ СРЕЋУ

Пронађи за срећу бар један тренутак,
тај скривени кутак и од себе самог,
један трептај ока ил’ искорак ногом,
за час се пробуди, не треба ти налог?

Одреди за срећу један уздах дневно,
ил’ једно буђење бар за месец дана,
један искрен осмех нека буде смео,
нек ти мисли буду Војводина равна….

Пољуби се са њом већ пролазе часи,
изађи на пиће и пружи јој руку,
пријатељ лагано постаће ти она,
под кожу улази, голица у струку….

Пронађи за срећу маштовите мисли,
потоке што јуре под ногама давно,
и не пружај отпор јер ће те истући,
када се оснажи побеђује славно!
(с) Миладиновић Сандра

SVETLOST

Nikada više majsko polje
neće ostati bez cveća,
korenje neće odneti bujice…
Nikada više vihori sa planina
neće zaboraviti dolini lice….

Nikada više otrovna koplja
neće prikriti djavolje namere…
Nikada više bivši ljudi…
sa KRSTOM neće činiti zamene…
I bespokoj neće obojiti noći,
paučina neće pasti na oči….

Nikada više znakove kraj puta,
neće obojiti nestvarne želje…
Nikada više zablude lude
neće bojiti u prijatelje,
ni lepe reči, ni lažni osmeh
ni trenutke skupa provedene….

Sami smo rođeni,
sami se radujemo,
sami bolujemo
i bitke bijemo…
Nikada više
od svetlosti se ne sklanjajmo,
jer od nje jedino i stvarno živimo!

(c) Miladinović Sandra