Категорија: Sandra Miladinović

ОДСВИРАЈТЕ НЕСАНИЦУ

Ову песму прочитајте
и никога не питајте,
шта све живи овог трена
ил’ умире задња сена!?

Ову песму запевајте
уз тамбуру у меани,
и никога не питајте
дал’ га икад осмех рани!?

Зиграјте насред трга
пробудите занесене,
ко косовка дева кад је
напојила све рањене!

Нека ветар са дна тајне
донесе ту свету жицу,
уз тамбуру у меани
одсвирајте несаницу!
(с) Миладиновић Сандра

НЕМАМ ГАРАНЦИЈУ

Заведи ми ум
па ме разочарај
да васкрснем могу
јер још увек сањам…

Сваки атом снаге
попиј ми кроз сламку
да устанем могу
јер познајем варку!

У страст ми претвори
сваку ноћ и дан
не бојим се сутра
гледам ти у длан!

Ти одлазиш кажеш…
Да молим се Богу?
Гаранцију немам.
да без мене могу!
(с) Миладиновић Сандра

ВЕЧНА ПУТОВАЊА

Могла бих постати
стих што рони,
ил’ она светлост
ко’ ватра што гори….
И звали би ме
луди белутак
на длану кад открију
скривени кутак….

Могла бих постати
Твоја заувек –
песма на јастуку,
мирисни цвет…
И звао би ме
„Да ли постојиш?!“
Ти, не би успео
у страст да ме скројиш!

И пут под ногама
могла бих постати,
под батом силника
могла бих опстати….
Уз мирис биља
и шум густог грања,
скрила бих вечна путовања!

Могла бих постати
чудо над чудима
и необјашњива
до самог лудила…..
Од страха само би
деца одустала….
И звала би ме
„Куд си одлутала?“
(с) Миладиновић Сандра

ЛАЖУ ЛИ?!

Завела ме истина
префињена, истанчана,
понекада сурова….
Без ње очи
склопити не могу…..
Врбовала ме је од рођења
и зашла под кожу,
па сам сада дрво,
у чијој бити од корена
до крошње владају
њена правила и пороци….
Њени карневали
кораке ми носе
где год да кренем
или бисере проспем…
Опомену носим свуда
као урођену тетоважу,
и тако кажу
подсећам на одусутност
А лажу…..
Шта је са њима?
Нестајем ли ја то?!

(с) Миладиновић Сандра

НЕБЕСКИ СВОД

Огрлице бескућнице,
миљенице моја мила,
сјајно чедо из недара,
без које ја немам крила…
Да сам птица, ко што нисам
летела бих без престанка,
а овако срце туче,
кад ми машта некад мањка…
Мојом реком све до мора,
ехо носи уздах душе,
нека мисли ко’ шта хоће,
границе све брише ушће….
Соколица над облаком,
своје гнездо док посматра,
поља родна ко’ ћилими,
шуме густе крај пропланка….
Вијугави споменари,
чипке, шаре извезене….
Огрлице бескућнице
спавај ноћас поред мене!

(с) Миладиновић Сандра

АВЕЉ

Нестаде ко сена,
када све мрак прекрије…
Нестаде ко милост,
када се сакрије…
Нестеде ко реч,
што се не изусти…
Нема твога бата,
пусти су ти пути…
Нестаде ко пупољак,
који не зна цвати…
Нестаде ко дете,
што не роди мати….
Нестаде ко птица,
која не запева….
Ко поток пресуши,
Сунце твоја дела….
Нестаде ко лаж,
од истине мача…
Сад се купаш негде
у злату до плача!
Нестаде и слика
лика милостивог….
Каин не постоји,
без Авеља живог!

(с) Миладиновић Сандра

ШТИТ

Грешила сам Боже као од мерака,
прошла кроз лавиринт
такла многа врата….
Од Раја до Пакла само корак води,
радознала јесам, ал’ ми смерност годи!

Грешила сам Боже признајем ти сада,
наивна ме душа слагала без броја…
Мислила сам да се добро добрим враћа,
а од добра памтим само добра Твоја!

Грешила сам Боже веровала лудо,
пуке су ме речи терале у сузе…
Праштала сам дела и трпела дуго,
сада само праштам, а одлазим брже….

Грешила сам Боже и поновила бих,
без грешака живот само варка оста….
Ко пајац би шетала животним поприштем,
остала ко’ сенка што зна да се прода!

Грешила сам Боже, а како и не бих,
људски је грешити и поражен бити….
Молити за милост због такве лепоте?!
Не то није мана……
већ штит што ме штити!

(с)Миладиновић Сандра

ЛУТАЛИЦА

Уснила сам те
Разнеженог и сањивог
Свиленог и рањивог
С’ дечачким изразом лица
У сусрет као птица
Летиш ми…

Очи нам говоре исто
И све је чисто
Као бисер јутарње росе
Који успаване лептире буди
Па нам слећу на груди
И милују косе…

Један је са мог кажипрста
Прешао на твој
И тај луди спој
Створио је искре ватре
Да смо сами на том свету
Што се затре…..

Уснила сам те,
Разнеженог и сањивог,
Мирисног и рањивог,
С’ анђеоским изразом лица
У сусрет ми летиш као птица…
Ти си та луталица
За мене?!!!!

(с) Миладиновић Сандра

ВРЕМЕ ЈЕ….

Време је да оћутим
поклоњене тишине,
издаје без данка,
препуне прашине….
Све речи без смисла,
тежине и духа…
Време је да опростим
лако, из небуха….
Време је да душу
сву препустим небу,
и огрејем руке,
што одавно зебу…
Испод оне стреје,
где долећу ласте,
пролећа ћу једног,
процветати за се’….
Латице ће вихор,
расути пољима….
Одавно је време
да запевам свима!
(с) Миладиновић Сандра