Категорија: Sandra Miladinović

ТРН У ЛЕЂИМА
Фали ми један болни
трн у леђима,
инат у корацима,
љубав под веђама….
И брод са кормилима
преживелих од оркана,
од посаде духова
које ових дана
носим у кутовима
старога капута…
Хоћу да са њима,
далеко одлутам…
Крај Огњене земље,
до Северног мора…
Фали ми пар белих крила
да им будем зора,
ил’ можда капетан,
до плавих врлети?
Фали ми тај укус ветра,
да ме тебе сети!
(с) Миладиновић Сандра

ХАРАШ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА
Међу звездама хараш
а спаваш…
Може ли се и то?
Час око месеца обитаваш,
a час као падаш на тло?
Дал’ ти све то радиш,
ил’ неко теби сличан,
покушава пажњу да
ми скрене…?
Дал’ ти све то чиниш,
на начин недоличан,
или ме заварава време?
Можда већ дуго,
ни не постојиш или тек
постајеш свестан себе?
Можда усамљен робујеш
у маси што те ко’ трњем
упорно гребе?!
Међу звездама хараш и
поскакујеш, од великих
до малих кола…
И тако се разигран радујеш,
или ми се све то чини
због овог бола….
У грудима!?
(с) Миладиновић Сандра

ПОД ТРЕПАВИЦАМА
Од маште глава не боли
А ја сам у очима твојим
Сигурна док сањам
Видим те на сваком углу
Прођем кроз силуету
Али ништа зато јер знам да
Једини си на свету…
Моме имену привезак си
А овом срцу мелем
Kao прамичци реке
Пловиш мојим крвотоком,
И птице би ме понеле
Где год да јато крене
У потрази за тобом
Нисам им тешко бреме!
У стеновитој тишини
Непознате врлети
Корачам по длановима
Вољене твоје душе
Долазим до врха
Без грашка зноја на челу,
Гледам у небо без краја
И видим тебе у њему!
О зар волети је грех,
Чак и без додира, приче,
Зар она празна клупа
Одавно не чека на нас?
Туга је свлада видим
Када угнезди непознате,
не да не зна да воли,
али дрхти већ сате и сате!
Чувај ме под трепавицама
молим те!

(с) Миладиновић Сандра

БОЛЕСТ ВЕКА

Kада би се младост
Дружила са ластама
Онда се са старошћу
Никад не би састала
Сета се у живот
Никад не би уткала
Јер она би стално
Тамо амо лутала
Са југа на север
Са севера на југ
Попут неке фрајле
Вртела у круг…
Ама шта ће младости
Било какве бриге
Око ње већ лети
Миомирис књиге
Око ње већ љубав
Плете праве мреже
Све јој је већ дато
и ништа не стеже…
Попут каквог анђела
Свуда светлост шири
Не пада јој на памет
Да се икад смири…
Од тајне до тајне,
Од ока до ока,
Ниједна јој улица
Није преширока,
Довољно је луда
а довољно мудра
Сигурна да кишу
Увек прати дуга
Ако и не прати
Та створиће свашта
Њој никада није
зафалила машта
Зар године броји
ко ником не дугује
тај што увек са ластама
воли да другује?
Краја нигде не би било
Као ни почетка
Када би она постала
Болест сваког века!

(с) Миладиновић Сандра

ЉУБАВ ЈЕ ЧЕКАЊЕ

Срце у грудима још увек куца
није ли постало стена!?
Ти само реци „ДОЂИ“, и доћи ћу,
знаћу зашто те ДО САДА нема…

Пролазе дани, нестварне ноћи,
полако учим да ходам,
по ћилибару тихо, лагано,
лако ћу звезде да додам….

Пут неба руке саме се дижу,
хаљине дуге виоре….
Као заставе љубави вечне,
упорно дамари горе…..

Докле дубоке горе шуме?
Има ли јутро ожиљак?
Улице града одавно брује,
Макови траже вољени зрак…

Не! Знам да ме не вара овај
осећај, што рану дубоку соли…?!
Можда се срести не требамо,
јер права љубав и не постоји!?

У топлом куту тихе вечери,
као да ме једне очи занеше?!
Ти само реци „ДОЂИ“ и доћи ћу…!
Како се лако сумње одагнаше!?

И снови однеше дан по дан,
реч по реч, корак по корак,
а ми се и даље волимо,
за нас је лутање лек, али горак!

И ово чекање што зна да завара,
ко издалеко полако стиже?!
Ти само реци „ТО САМ ЈА!,
бар махни да знам да си ми ближе!

(с) Миладиновић Сандра

РАСИНСКА ОАЗА

Вила си ми косу низ брзаке,
и мрсила низ густе врбаке,
заносила загонетом стазом,
и појила незнаном оазом….

Вукла си ми мисли назад себи,
грлила ми скуте у туђини,
гурала те када болиш јако,
али сам те ковала у злато….

Нема тебе, неста душе моје,
нема пулса, откуцаје броје,
све се птице сјатиле крај јаза,
живим само крај рођених стаза…

Дрхтим тако усамљена, тиха,
назирем да ноћ се спушта скоро,
испред твога вечно младог лика
волела бих да се будим зором…

И не сумњам, ти си оно место,
где се светлост настанила тајно…
Ти си она звезда јарко светла,
а срж ти је небо дало давно…..

Имена ми, порок си одувек,
постеља си и мојој сујети,
огладнела за тобом сам једном,
само теби увек назад летим….

Колико си загонетки дала,
одговора којим не знам броја…
Месечевим опекама драга,
где год течеш посута су поља….

И клекла бих да ти се помолим,
да опростиш што те не послушах…
Увек си ми говорила тихо,
жуборила где год ми је душа….

И тако ми ових плодних поља,
воденица које ућуташе,
на твом дну би сред свечаног пира
валовито створила огњиште….

И тако ми свих ових милина,
што се слише измеђ капи вина,
ројеви су одавно оплели,
мирис грожђа пут твојих дубина…

(с) Миладиновић Сандра

ДАИРЕ

Расула сам косе црне,
одсањаћу овај ритам,
даире ме носе лудо,
непрестано с’ тобом играм…

И бојим се и надам се,
пустим сузу чак од среће,
срце куца као лудо,
ово коло куд ће, где ће!?

Низ кровове, преко моста,
у даљине с’ јатом птица,
Ко ће ово разумети
ако није луталица!!!!!?

Смири мало дах и дрхтај,
стопи се са струјом реке,
појури ко’ стрела хитра,
склопи руке нежне меке….

И не жури ова игра
без правила и без рока,
има порок да се нећка,
љуља лађе снажног бока!

Занеси се, пољуљај се,
изгуби се на тренутак,
и не бој се ако схавиш,
да су снови твој белутак!

(с) Миладиновић Сандра

НИКАДА ИЧИЈА
Никада ичија, заувек ничија
у свету љубави дишем….
Гледам кроз прозор јутарњу росу
по магли од даха док пишем…

Усамљена зачудо нисам,
одавно живим за сутра,
колико данас више не бројим,
заљубљена у вечност јутра….?!

И сретнем тако изненада
тај недосањан сан,
боја ме гласа подсети да сам
доживела давно тај дан…

Варка се нада новом трону,
нестварно вијуга вихор…
Ко ли је створи и са ким гори?
Где јој је вечни ктитор?

И тако прођем као сена,
ничији додир ме не дотиче…
Може ли тако нежно биће
да хода, а да се не спотиче?!

Пропустила сам заносне тајне,
косе ми шарају седе,
али ништа зато и не марим….
Увек сам чекала ТЕБЕ!

(с) Миладиновић Сандра

РУКЕ ПУНЕ ДУКАТА

Разговарам са чедом
још нерођеним,
живи у мени….
Долази час када ће угледати
свет обећања……
а само небо је изнад нас
док сама корачам…
у неизвесност…..и блесаво храбра
газим сваку вредност
за коју ме је научила мати….
а шта ми је друго могла дати
од неизмерног богатства свога?!
Шта у име Бога?
И трпим речи понижења,
као да сам кажњена
што верујем у поштење и љубав…?
Као да само губав
може и зна волети
и сагорети…..
па беже од њега
тако чисти,
не би ли се сачували
те опаке болести,
а душе им остале пуне обести
и незнања!?
Скупа одела и крем друштво
псовке и вулгарност
без краја!
Руке пуне дуката
нуде спас уз цинични осмех…
Све за нас…
Чудљив поглед оца твога оца..
Њихово презиме сине
носиш сада као сунце, само ти…..
Рођени деда очима
твојим даје замерку
због боје….
Нису плаве каже
нису као његове…..
А, јел су здраве!?
Има ли истине праве
међу људима
са трулим чемером
у грудима?
Твоје су очи бакине, боје кестена,
и ни име ни презиме недаш ником!
Деде више нема,
а не можеш се похвалити
ни његовом сликом!
А, рече дукат ће ти дати
са Лазаревим ликом?!
Нека….
Нек је Бог са тобом сине
вољени!
Људи греше, ти немој да мрзиш!
Праштај! Чувај ми се
и маштај љубави!Воли
и бићеш срећан!
(с) Миладиновић Сандра

НИЈЕ МИ ЖАО ДА УМРЕМ

Отићи ћу,
а свуда ћу се виђати,
и неће ми се свиђати,
што ће се сви питати
где сам…
Јер ја сам река,
која тече без застоја,
и крв када лијем силно
ја само понирем,
али наново…
извирем ненадано…..
Отићи ћу моја рано,
дрвеном барком
преко мора и
стићи далеко
где свиће зора
питомог погледа…
и сунце се рађа
као детиња душа…
Није ми жао да ту и умрем
ако ме љубав искуша!
Није!

(с) Миладиновић Сандра