Категорија: Sandra Miladinović

ГЛАД ЗА НЕБОМ

Непрестана глад за небом
Наводи ме на помисао
Да ходим и спавам под њим
Постанем скитница
Која лута и при томе
Држи се за његове скуте
Или дуге капуте несанице
Испосник кроз степу или пустињу
Што заборавља име града
Одакле је пошао…
Па промрзао или прежеднео
Упија светлости нити
До сржи своје бити…

Чудиш се пустолову у мени
Као немани која сатире
А ја бих руку у ватру дала
За само две страствене партије
Преферанса на бојном пољу
Попут неког ”пустахије”
Па макар на крсту разапели ме
Због љубави што ме раздире!
Кривиш ме без имало опреза
Јер се не бојим кише, ни грома,
и с’ ветром разносим магловита јутра
по трњу газим несвесна бола…
А ја ти опраштам и разумем
Све твоје сумње јасно стоје
Све твоје речи разум буде
Ал’ ово ”лудило” моје је боје!

(с) Миладиновић Сандра

У СРЦУ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ

Некада давно, када бејах
нeукротива и млада као роса
љубав је била ту без питања…
Део мене…!
А све туге су протицале као сене
невиђене и скоро непримећене…
И тада свет ми није био тајна
а свака зора сјајна
је била као звезда на длану…
По мојим стазама остали
су просути слатки немири
и бујни кошмари
што беху шамари
једној љупкој сањалици…
Голубици из краја….
Трагачу који није
познавао моћ паукових мрежа
и да морем влада језа
помрачења незнаних огледала…
Била сам ружа у повоју,
лептир пред свој први лет…
чист и анђеоски свет
голицао ми је табане…

Ти, прву буру си донео
до мојих рајских обала
ону одсутност боја
када су прве латице ружа опале
из снова због твојих немара
и мојих снежно белих трагова
који су сметали твојим
дубоко урезаним борама на души
и срцу које је постало одпадник…
Ниси ми био савезник,
нити ми пружио руку
да наставим даље….
Замрсио си ми стазе
срушио најлепше мостове
и отпустио живота шваље…
Изнова учих да певам после тебе,
да се радујем и живим над облацима,
да сањам мирисе мајчине погаче,
и да се радујем двоколицама
са белим атом…

И нека,нека си, ако…!

Некада давно, када бејах
неукротива и млада као роса
љубав је била ту и без питања…
Део мене…
А сада је река у пролеће,
што тија посред лета,
у јесен мирише на нектар,
а зими спава у срцу једне жене…

(с) Миладиновић Сандра

МЕЂУ ЖИВИМА

Поглед јој је шарао
бескрајним ћилимима,
негде далеко
где не допире
ни чежња жељу
ни трава росу…
Тамо где дукати не звече
јер не постоје,
где цвеће не затвара крунице
јер је вечни дан…
Можда је то само био сан,
али јасно га је видела…
толико јасно,
да нико на њеном месту
не би посумњао у реалност овог надахнућа…
Ова вртешка је била највеселија до сада
и маса људи са видљивим узбуђењем на лицу,
пратила је луталице у ходу пристигле
са свих страна света…
Масовна потрага за невидљивим благом
колико год звучала као илузија
или деловала као конфузија
није то била….!
Било је то бежање од пролазности
или боље речено, стремљење вечности…
А од ње ни трага у материјалном!
Она је била бисер магије,
апстрактна као мисао,
узбудљива као љубав…
У таквој грозници тела нису
више била битна,
боја очију или коже…
Ма шта ко’ може ужету од ветра,
сањалици у сновима,
путнику са анђеоским крилима!?
Ограничења не постоје ни за кога..
па ни за умрлога…
ако је међу живима!
(с) Миладиновић Сандра

КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?

О колико пута утихне нам душа,
нема постане као сан вечан,
па скупи крила чемера пуна,
уђе у шкољку пред тај бал свечан…

И чека мирно док је све стиска,
а срце ко’ стакло ломи се болно,
тело не осећа, као пролазно,
и само чује јецаја звоно…

И не зна ни сама колико је пустош,
немило закуцала на њена врата,
зна издала је и саму себе,
и бистре одјеке свога бата…..

Па што би онда тражила ишта
од кога сламку помоћи добила?
Ретки постају тек зезда вечерња,
на тлу док лешина чучи ко’ сподоба…

О колико пута једна је рука,
дотакла, а да није осетила,
најдубљи трн је тихо ”угостила”
и капи крви немо опростила…

И грли снажно док зна да крај је,
док машта о умирућој вери и нади,
па можда зато и остала је
живота пуна на магловитој ”естради”…

Спусти се понекада полако на груди,
ту бију ли, бију откуцаји срца,
и намах учини се да самом сну је,
постала слабост старога врхунца…

И изненада топлота чудна,
као из вулкана облива чело…
Бунило дал’ је када море заћути?!
Колико пута још постаће херој?!

(с) Миладиновић Сандра

ПЕСМА КОЈА ВОЛИ

Лудило се пробудило
У поноћ до зоре,
Чини ми се да сам сама
Слепо следим море…
Однекуда чују се звуци виолине
Крајолици заспали, уснуле висине…
Немој да ми болујеш
И ти светла звездо
Прошетај се, гани ме, слатко и опрезно…
Рашири те засторе и прекини сушу,
Стихове ми отрезни,
”Уједи” за душу….
Наспи одмах чаше две,
Тек за прве речи,
Поведи у непознато
Ко’ ножем пресечи…
Нек ме гане, ил’ насмеје,
Нек страшно заболи…
Чини ми се написаћу
Песму која воли!
У њој драга ти си немир
Олујни што дише,
Ти си пољубац страствени,
Север који брише,
У њој срећо недостајеш
Више но што иштеш,
тако сјајно поскакујеш
И тихо уздишеш…
Тамо негде у тајгама
Самотна и тајна,
Док ти засторе отвараш
Моја песма спава!

(с) Миладиновић Сандра

ПЕСМА МАЈЦИ

Остарела си лагано, храбро.
јер очи ти сијају нејлепше,
па зраче оне боре на лицу,
притајен осмех њиме ти плеше….

Одлетела си тихо, далеко,
класје ти њише бујним пољима,
у седој коси се скривају шеве,
збијају шалу са невољама…

Зарудела си у рану јесен,
а мирис се шири од твојих уздаха,
сећам се када сам била дете,
колико си ми звезда убрала…

Она лепота знам где се скрила,
не, нигде мила није нестала,
ти њоме зрачиш у позне дане,
у души ти се вечно угнездила!

И мислиш није време за снове,
а они се везу кад ти се прохте?!
Пусти те седе, године прошле….
Мајчице како да осмех ти отмем?

Рашири крила вољена моја,
нек језди твоја успаванка слатка,
јер ти си вечна и воља твоја,
јача је од страха и растанка!

(с) Миладиновић Сандра

ДЕО ПО ДЕО НЕБА

Свакога дана ломимо руке,
а ко је победник није ни битно,
све илузија је на кратке стазе,
све пролазно је и тако ситно….

Не радујемо се облацима,
док деца нас само немо гледају,
полако губимо прве окрајке
па део по део неба у огледалу…..

И беше јастук мирисан и свеж,
до јуче радост је била тајна,
и сваки лет у сутра ”бег”,
а свака суза блистава, сјајна…

И љубав крила се у прамену косе,
са погледом попут снаге валова,
а негде је сама тужна остала,
заборављена, напуштена и издана…

У тихом куту старе воденице,
где паук танке нити плете,
понекад зрак се немирни смири,
понекад чари небеса слете….

Два херувима живота пуна,
не плаше се таме осаме,
кроз трошне даске са смешком гледају,
док приче причају за радознале…

Једном им киша напрасно дојезди,
и тресак грома задрма тло,
само се чуло тихо дисање,
и срца што бију као једно…

И питало се и само небо
где су нестала четири ока?!
Уз шкрипу врата изненада
појавише се ко’ у два скока…

Подигоше руке ка небу,
и онако мокре до голе коже,
две слатке цурице окреташе се,
као што воле,кад им се може….!

Не радујемо се облацима,
док деца нас само немо гледају,
полако губимо прве окрајке,
па део по део неба у огледалу…..

(с) Миладиновић Сандра

КАЖЕШ!?
Кажеш ниси убио
Ниси попио ни кап крви ничије
Ниси грех починио
Јер би се посрамио
А притом ником помогао ниси
да то ниси наплатио?
Кажеш добро само чиниш
А сваки дан окрећеш леђа
За туђе патње ни пет пара не даш
Па зашто ова истина те вређа…?
Увек себично затвараш очи
Лако осуђујеш и пресуђујеш
Повлађујеш само моћнима
А од убогих скрећеш поглед
Крстиш се само из моде
Плаћаш за молитве
Куда те воде?
Еј бестидниче и пустахијо
Бивши комшија
И рођаче,
Бивши човече
Када би се вратио
И небо би заплакало од среће
Да може!
(с) Миладиновић Сандра

У КАМЕНУ НИШТА ЉУДСКО!

У камену ништа људско
У људима све камено
Само пусти јецај оста
Души где је све ледено
А помоћи ни од куда
Иако је слепац види
Иако је и глув чује
Образ сумње се не стиди….

У нестварно верује се
Огледалу лик је стран
Неки други дан постаје
Ни сан више није сан…
И дражи су сви кошмари
Сви немири што се множе
И вредније све издаје
Чак и оне испод коже…

Негатив је слика душе
Оправдање има печат,
Ватре пакла свуда теку
Преко крви у сан вечан….
У камену ништа људско
У људима све камено
Али камен одолева
И сведочи баш стамено…

На све четири стране света
Покајања увек касне
Али пуста жеља иста
Увек нађе да васкрсне
И све жуди за љубављу
Испод леда вода буја
Јер ни једна жртва Света
Узалудна није ”мрља”…

(с) Миладиновић Сандра

ХОРДА ВУКОВА

Хеј, од мене оста само један пламен
ускоро постаће пепела прах
од силне чежње у страст се претварам
а мраз је свуда и мрзне дах….

И хтедох због тога вода да постанем,
да све пoплавим и опустим,
кад немам срце коме да дам…
да навек лутам и да се чудим…

Однекуд наиђе хорда вукова,
више су сенке, него авети,
и више жалост која почива,
без трунке савести и дана памети…

Схватих да сузе никуда не воде,
сваки нови дан је почетак тишине,
зачетак заноса кад се рађа снага,
и нова нам крила ничу за висине…

Од речи и снова ничу нам изданци,
а из пепела лишће невиђено,
и корен снажнији кроз стење продире,
у неостварено и непобеђено….

И немам ја душо ништа да ти дам,
само ти поклањам овај дан праштања,
обећај да нећеш угасити плам,
да ћемо остати бар део маштања!

(с) Миладиновић Сандра