Категорија: Rajica Dragićević

ПОВРАЋАЈ

са средишта светилишта
из плочника
ненадано као феникс
указује се шиљак
крст чело (нож)
човек

прилазимо да
видимо додирнемо али
не успевамо јер
он расте прераста да шиљком
небо прободе
да са виса као једном
на видику главни му град
васкрсне

ми који много касније
долазимо
не скеле већ само литице
затичемо
горе на врху (на небу)
не знамо шта је (ко је) али
верујемо да
могао би бити
сам
наш
отац

*****************
Рајица Драгићевић
Из књиге „Ево моје главе“, Стражило, Нови Сад, 1984.

Коментар:
Песму „Поврћај“ записао сам у центру Краљева, 19.11.1982. поводом враћања споменика на његово старо место. Допутовао сам касно увече из Новог Сада, и на лицу места, угледавши први пут споменик ту, уз видно узбуђење, додирујући споменик руком, на неком парчету папира, забележио песму, не мењајући касније ни слово. Песму сам касније читао на том месту, на великом скупу, који је тим поводом организован, а објавио сам је у првој књизи на 32. страни. Наслов је двослојни. Први слој значи сам повратак споменика, а други слој, иронични, пројектује песниково осећање поводом склањања споменика у запећак простора и времена. Појављивање споменика доживео сам као израстање, незадрживом силом, из земље, где је, условно речено, био закопан. Његово враћање на Трг у оно време значило је неку врсту буђења народа и његово окретање традицији и старим вредностима, које сам у песми подигао , високо, највише.

У Новом Саду, 14.06.2010.

ПРЕДЕЛИ СНОВИ ПРИВИЂЕЊЕ

опет смо се нашли у пределима детињства
на оној заравни у дну косовине код дивљаке
где прво прокосимо кад почне сезона лето
да се косе откову и ручак постави
да косачи предахну у хладу
и воде са извора се напију ето

ту су некад биле куће пре наших
као деца налазили смо темеље остатке
и чудили се како наши о томе или не знају
или ћуте
сад видим да нису знали а да су високе стране живота
и пре њих биле подигнуте

живот је овде постојао одувек
само је мењао своја лица
сад кад никога нема замисли
дошла ми је сновидница

ту смо се угледали и задуго остали неми
љубав је расута по трави
што се узнета у стих
у гнезду завичајном
у дугим ноћима јави

а заводи ме бескрај
све што је склоњено у стих у спасење
а прогони ме трептај
плашила ноћне море привиђење

Рајица Драгићевић

ДРАГА З

препознао сам те
на тргу зујном углачаном у мноштву
младеж устрептала и разбокорена где
сабира се
усхићена и весела
међу тек пристиглима из предела далеких чистих
са висова са пропланака избељених ветром

у дозивању привида и сенки завичаја
у магновењу изговорио сам твоје име
некако неспретно
гласно

затечена
окренула си се и…
предала вечности тренутак
скамењен залеђен који светли
јасно

немоћне су речи којима ово певам
да достигну пламен
да додирну пламени бескрај
у оку твоме
оне су таласи снова што се на обали живота
о стојни камен ломе

а заводи ме бескрај
радост трагања трајање нада
а прогони ме трептај
варљиви бљесак леденог сада

Рајица Драгићевић

СНОВИДНИЦА – РАЈИЦА ДРАГИЋЕВИЋ

били смо где смо оно били уочи аранђеловдана летос
нисам сигуран све ми се мути
у поднебесју
на скупу неком културном горе негде
наврх фрушке дан и ноћ

у повратку зорном
обретосмо се с оне стране дунава крај моста дуга
у погледима изблиза оте ми се рука
да утврди да л ти гори лице
и греју ли те силно звезде
сновиднице

као у недоумици благо без прекора
склањаш с лица моју руку
али задржиш је притом
толико да схватим поруку

после прелазимо дугу
спојени у радости над водом
из нас песма изгрева крилна
под запаљеним сводом

данас ја водим на једно место – кажеш
а ја се унапред сложим – идеја права
сан је није сан
то се душа забрављена и напрегнута тражи
у зраку лучном
док саму себе подмерава

а заводи ме бескрај
летопис земљиног хода
а прогони ме трептај
тамна ноћ и мутна вода

РАЈИЦА ДРАГИЋЕВИЋ

КОСОВИНА

глас којим дозвала си ме
чуо сам у свом срцу
мада нисам начисто
ко је кога заправо звао
тек у мени даљина одјекнула је
родна кућа предели повратак
и ево ту сам стојим лебдим
дошао сам јесам
однекуда сам пао

нисам ни био отишао сасвим
као што наши спакују се
и на крај света
без знакова с почетка пута
за нечим заувек оду
ево ме дахћем дрхтим
све сам препознао
бостанку медунак виду ранац
превоје завојцу изворак
пекарницу басамаке
ваздух воду

а нагнута је корабља
и у њој у знаку крста
на четири стране света
исцртана четири пута
а нагнута је корабља и у њој
колевка преврнута

Рајица Драгићевић