Категорија: Jovica Đorđević

Stan’ živote sačekaj me malo,

još u duši igra mi se dete,

zar ti do men’ više nije stalo,

pa mi srebro u kosu uplete.

 

Gledam lice, svud po neka bora,

u očima iskra mi se gasi,

ruke grube k’o hrastova kora,

uzalud mi suza oko kvasi.

 

Hej živote što me kletva prati,

zar mi mladost tako brzo prođe,

da li može vreme da se vrati,

da mi starost nikada ne dođe.

 

Stan’ živote, zaustavi sate,

zar ti sa mnom više nije milo,

ja sa bolom uvek gledam na te,

jer bez mene tebe ne bi bilo.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Bež’te od mene đavolje sluge,

pohotne kurve bezbožnog grada,

u meni žive vrednosti druge,

dalje od vašeg prljavog smrada.

 

Pljujem na blaga i vaša dela,

lažljiva lica, bezlična, ista,

međ’  ljud’ma počinjena zlodela,

Na pomen imena antihrista.

 

Demonske skute neću da ljubim,

nit’  dušu moju grehu da predam,

blaženi mir iz duše da gubim,

drugim očima život da gledam.

 

Neka padnem, neka odem prvi,

samo da duša ostane čista,

svaka kap moje hrišćanske krvi,

ljubiće Boga Isusa Hrista.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

Ajde sine, vreme je da staneš,

slnce žarko na zapad zaodi,

od mehane treba da se maneš,

nego snajku doma mi dovodi.

 

Lele majke, neću da te čujem,

lepo Lenče neće bude naša,

golemu ti bolku ja bolujem,

otide si pri Stevu udbaša.

 

Puče puška, svatovi se zbraše,

cela mala na noge se digla,

svi ašlaci pesme zapevaše,

što je Lenče pri udbaša stigla,

 

Da se dignem, zašto da se spremam,

ću da ležim da se okamenim,

osim Lenče drugu ljubav nemam,

ja za drugu neću da se ženim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

( Posvećeno uvaženom prof. Branku Mijatoviću)

Što me Bože život tako kruni,

čijoj rukom ruku da ogrejem,

zašto hodam po tananoj struni,

kako sreći mogu da se smejem.

 

Zašto plaču moje oči klete,

zašto moji nad sudbom mi ćute,

nečije sam valjda i ja dete,

da me majka privije na skute.

 

Da umiri tugu i gorčinu,

bez ljubavi meni duša strada,

nek pokloni osmeh svome sinu,

pa da umrem bez tuge i jada.

 

Već odavno sa tugom se borim,

u očaju molim svetog Boga,

da mi vrata nebeska otvori,

da kraj sebe imam nekog svoga.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

Besane noći, proklete, vrele,

lažljive senke dušu mi mame,

sve moje želje tiho su svele,

nasloni glavu na tuđe rame.

 

U beskraj gledam dok zvezda pade,

pogledom svojim nebo obgrlim,

o Bože sveti dal’ ima nade,

da je samo još jednom zagrlim.

 

A jutro dođe krijući zlobu,

smeši se podlo mojoj samoći,

bez srama kroči u moju sobu,

i reče tiho: ona neće doći.

 

O zvezdo sjajna da li si znala,

istinu bolnu što mi ne reče,

ona se noćas drugome dala,

poljupci njeni drugoga leče.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Ima nešto što ne možeš čuti,

drhtaj duše napukle u trenu,

nešto što se iz očiju sluti,

raskoš cveća sve dok ne uvenu.

 

Ima nešto što ne želiš znati,

neke tajne zakopane stoje,

bolan sreću ne možeš imati,

u paketu ne idu oboje.

 

Ima nešto što vuče ka sreći,

tanka struna prirasla u srcu,

ima nešto što ne možeš reći,

 

reči blage sagore na suncu.

Ima nešto što ne možeš dati,

bolan sreću ne možeš imati.

Plivam po mulju od crne sluzi,

lice mi grebe oholo granje,

proklinjem sebe u mrskoj tuzi,

želim da zaslužnim poštovanje.

 

Olovna čizma gazi mi glavu,

omču mi sprema za linčovanje,

hoću da uvek budem u pravu,

ubija me sveto poštovanje.

 

Svilenim koncem krpe mi usta,

hoće da izbrišu postojanje,

da kuća moja postane pusta,

otimaju moje poštovanje.

 

Rukama snažno olovo kidam,

zubima grizem oholo granje,

istinu svetu do gola skidam,

znam da zaslužujem poštovanje.

 

autor

Jovica N. Đorđević

U kafani, kad mi klone glava,

iz čaše će na me linut vino,

bez popova i bez zaborava,

u večnost se stari boem vino.

 

Neću sprovod, neću tamburaše,

lažne suze silom prolivene,

hoću društvo, hoću svirke naše,

da uz pesmu setite se mene.

 

Hej živote, dušmanine stari,

pusti malo na tren da prodišem,

zašto meni sve tuge podari,

daj bar jednu suzom da obrišem.

 

Neka pesma molitvu mi budi,

ništa od nje za men’ nema slađe,

na kafani prozor kad zarudi,

nek mi duša večni spokoj nađe.

 

sutor

Jovica N. Đorđević