Категорија: Jovica Đorđević

Ajde sine, vreme je da staneš,

slnce žarko na zapad zaodi,

od mehane treba da se maneš,

nego snajku doma mi dovodi.

 

Lele majke, neću da te čujem,

lepo Lenče neće bude naša,

golemu ti bolku ja bolujem,

otide si pri Stevu udbaša.

 

Puče puška, svatovi se zbraše,

cela mala na noge se digla,

svi ašlaci pesme zapevaše,

što je Lenče pri udbaša stigla,

 

Da se dignem, zašto da se spremam,

ću da ležim da se okamenim,

osim Lenče drugu ljubav nemam,

ja za drugu neću da se ženim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

( Posvećeno uvaženom prof. Branku Mijatoviću)

Što me Bože život tako kruni,

čijoj rukom ruku da ogrejem,

zašto hodam po tananoj struni,

kako sreći mogu da se smejem.

 

Zašto plaču moje oči klete,

zašto moji nad sudbom mi ćute,

nečije sam valjda i ja dete,

da me majka privije na skute.

 

Da umiri tugu i gorčinu,

bez ljubavi meni duša strada,

nek pokloni osmeh svome sinu,

pa da umrem bez tuge i jada.

 

Već odavno sa tugom se borim,

u očaju molim svetog Boga,

da mi vrata nebeska otvori,

da kraj sebe imam nekog svoga.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

Besane noći, proklete, vrele,

lažljive senke dušu mi mame,

sve moje želje tiho su svele,

nasloni glavu na tuđe rame.

 

U beskraj gledam dok zvezda pade,

pogledom svojim nebo obgrlim,

o Bože sveti dal’ ima nade,

da je samo još jednom zagrlim.

 

A jutro dođe krijući zlobu,

smeši se podlo mojoj samoći,

bez srama kroči u moju sobu,

i reče tiho: ona neće doći.

 

O zvezdo sjajna da li si znala,

istinu bolnu što mi ne reče,

ona se noćas drugome dala,

poljupci njeni drugoga leče.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Ima nešto što ne možeš čuti,

drhtaj duše napukle u trenu,

nešto što se iz očiju sluti,

raskoš cveća sve dok ne uvenu.

 

Ima nešto što ne želiš znati,

neke tajne zakopane stoje,

bolan sreću ne možeš imati,

u paketu ne idu oboje.

 

Ima nešto što vuče ka sreći,

tanka struna prirasla u srcu,

ima nešto što ne možeš reći,

 

reči blage sagore na suncu.

Ima nešto što ne možeš dati,

bolan sreću ne možeš imati.

Plivam po mulju od crne sluzi,

lice mi grebe oholo granje,

proklinjem sebe u mrskoj tuzi,

želim da zaslužnim poštovanje.

 

Olovna čizma gazi mi glavu,

omču mi sprema za linčovanje,

hoću da uvek budem u pravu,

ubija me sveto poštovanje.

 

Svilenim koncem krpe mi usta,

hoće da izbrišu postojanje,

da kuća moja postane pusta,

otimaju moje poštovanje.

 

Rukama snažno olovo kidam,

zubima grizem oholo granje,

istinu svetu do gola skidam,

znam da zaslužujem poštovanje.

 

autor

Jovica N. Đorđević

U kafani, kad mi klone glava,

iz čaše će na me linut vino,

bez popova i bez zaborava,

u večnost se stari boem vino.

 

Neću sprovod, neću tamburaše,

lažne suze silom prolivene,

hoću društvo, hoću svirke naše,

da uz pesmu setite se mene.

 

Hej živote, dušmanine stari,

pusti malo na tren da prodišem,

zašto meni sve tuge podari,

daj bar jednu suzom da obrišem.

 

Neka pesma molitvu mi budi,

ništa od nje za men’ nema slađe,

na kafani prozor kad zarudi,

nek mi duša večni spokoj nađe.

 

sutor

Jovica N. Đorđević

 

 

I bi reč, blagodat i istina,

poravnjani putevi gospodnji,

prelepa i blistava čistina,

dal’ dolaze crni dani sudnji?

 

I Bog bi reč a reč beše svetlost,

snažna, da ne prevlada tmina,

usađena međ’ ljudima milost,

da je svako u svom srcu ima.

 

Gde nestade reč od Boga data,

zar ka Hadu želiš ići svete,

dal’ želite Bogu iz inata,

crna Hidra kosu da nam plete.

 

Dal’ uzalud zbog nas Isus strada,

pa ga stado sad delima vređa,

zar u laži sad postoji nada,

pa smo Hristu okrenuli leđa.

 

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

K’o kap znoja sa čela mi krene,

dotakne obraz, produži dalje,

misao bolna struji kroz vene,

naličje moje zlatne medalje.

 

Nije to strah, teskoba je neka,

životni vakum gužva mi misli,

da spoznam poriv prava čoveka,

sreću, koju smo mukom potisli.

 

Pojte sužnji pesme o slobodi,

nek’ poteče misao k’o reka,

da potone u najdubljoj vodi,

 

što ubija u meni čoveka.

Sa tri prsta nebo podupirem,

čovek biću i kada umirem.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Pustite ljudi, neka, hvala,

noćas nisam rad

da pijem iz vaših bokala.

Usahla mi nekako ruka

plašim se biće mi muka

ma pustite, ja pijem sam.

Čašu čemera još uvek grlim,

umilna večnost mene doziva,

zbog vaših bokala duša mi drhti,

dok bol postaje sve jači

ja nazdravlja samo voljenoj smrti,

trnovit su moji puti,

ja noćas pijem sam.

Čaša je je moja puna gorčine,

tuđin me voli od majke više,

i niko me sada ne zove sine

makar i želja da me mine,

ja noćas umirem sam.

I gle predivnog snoviđenja,

u me’nesta poslednja muka,

bokal drži Drainčeva ruka.

 

autor

Jovica N. Đorđević