Категорија: Jovica Đorđević

I bi reč, blagodat i istina,

poravnjani putevi gospodnji,

prelepa i blistava čistina,

dal’ dolaze crni dani sudnji?

 

I Bog bi reč a reč beše svetlost,

snažna, da ne prevlada tmina,

usađena međ’ ljudima milost,

da je svako u svom srcu ima.

 

Gde nestade reč od Boga data,

zar ka Hadu želiš ići svete,

dal’ želite Bogu iz inata,

crna Hidra kosu da nam plete.

 

Dal’ uzalud zbog nas Isus strada,

pa ga stado sad delima vređa,

zar u laži sad postoji nada,

pa smo Hristu okrenuli leđa.

 

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

K’o kap znoja sa čela mi krene,

dotakne obraz, produži dalje,

misao bolna struji kroz vene,

naličje moje zlatne medalje.

 

Nije to strah, teskoba je neka,

životni vakum gužva mi misli,

da spoznam poriv prava čoveka,

sreću, koju smo mukom potisli.

 

Pojte sužnji pesme o slobodi,

nek’ poteče misao k’o reka,

da potone u najdubljoj vodi,

 

što ubija u meni čoveka.

Sa tri prsta nebo podupirem,

čovek biću i kada umirem.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Pustite ljudi, neka, hvala,

noćas nisam rad

da pijem iz vaših bokala.

Usahla mi nekako ruka

plašim se biće mi muka

ma pustite, ja pijem sam.

Čašu čemera još uvek grlim,

umilna večnost mene doziva,

zbog vaših bokala duša mi drhti,

dok bol postaje sve jači

ja nazdravlja samo voljenoj smrti,

trnovit su moji puti,

ja noćas pijem sam.

Čaša je je moja puna gorčine,

tuđin me voli od majke više,

i niko me sada ne zove sine

makar i želja da me mine,

ja noćas umirem sam.

I gle predivnog snoviđenja,

u me’nesta poslednja muka,

bokal drži Drainčeva ruka.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

Mili Bože gde živi lepota,
pusti na tren samo da privirim,
u sunčanoj jeseni života,
hoću svoje strasti da umirim.

Neću Freju nit’ boginju belu,
Kupidone drugom strasti nudi,
u tobolac vrati svoju strelu,
ne dam nikom ljubu da mi budi.

Stan’ živote, jednom sa voleo,
zaludno mi nudiš lepu Ladu,
u ljubavi sa njom sam goreo,
zauvek joj dadoh dušu mladu.

Voleh jednom, nije me sramota,
neću lažnu ljubav da potpirim,
u sunčanoj jeseni života,
samo kraj nje želim da se smirim.

Настави са читањем “SUNČANA JESEN ŽIVOTA – Jovica N. Đorđević”

Beži tugo nikad nemoj stati,

ne diraj mi najmilije moje,

ja još čekam ona da se vrati,

da u srcu svije gnezdo svoje.

 

Idi tugo meni nisi mila,

neću valjda s tobom da se družim,

uzalud bi sa mnom večno bila,

i tebe ću mukom da rastužim .

 

Crne ale viju gnezdo svoje,

oštri zubi komadaju tela,

od Kere se i Kerberi boje,

Zar bi kraj njih svoje mesto htela.

 

Harpije mi zarobiše dušu,

pa me tiho ka Hadu odvode,

vezuju me lancima za gušu,

ne daju mi ni malo slobode.

 

Pusti tugo nisam ja za tebe,

teška sudba mene jadnog prati,

čudna kletva meni dušu grebe,

samo čekam ona da se vrati.

 

Da odagnam utvare i vile,

da zavaram pute mrskom Hadu,

da poljubim njene oči mile,

da udahnem sebi novu nadu.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

Konje prežu, sve u belo kreče,
u tamnicu cveće mi donose,
hoće dušu da mi raščereče,
blaga daju boli mi nanose.

Nude meni tri tovara zlata,
podlost tiho sad uzima meru,
da ja izdam svog rođenog brata,
dukatima obraz da mi peru.

Nude meni devu iz harema,
svete kule sa Bosfora grada,
da ne vidim da se zulum sprema,
da ne vidim kako brat mi strada.

Bež’te hulje ja ne želim zlata
ni svoj obraz ja neću da blatom,
zar da izdam svog voljenog brata,
kome jadan posle da se vratim.

Mrsko pljujem na glave vam lude,
za spas duša Bogu palim sveće,
zar ne znate za čestite ljude,
koji brata nikad izdat’ neće.

autor
Jovica N. Đorđević

Međ’  slavuj’ ma gavran gromko gače,

promeniše životnu nam priču,

tužne svate vode narikače,

sad mladencima tužno nariču.

 

U šumarku zec ubija vuka,

sveti biser sada nama kradu,

i nikome nije više muka,

što dušmani ukradoše nadu.

 

 

Srcem svojim odupri se maču,

proplakaše ikone nam svete,

jer vernike meću na lomaču,

mesto krsta dele bajonete.

 

Sad devojke crni veo nose,

u utrobi usahlo im zrno,

kada momci dođu da ih prose,

venčanice farbaju u crno.

Puče nebo sa Popovog vrha,

ljute munje zulum počiniše,

kao srdžba opakog očuha,

silnom vatrom zemlju zapališe.

Puče nebo sa Popovog vrha.

 

Na planini sad starine stoje,

od dukata  ište svoje skute,

naslednike oni pomno broje,

pa se jako sada na nas ljute,

Na planini sad starine stoje.

 

‘Beli orle upitaj kurđela,

što se jadan na me’ naljutio,

dal’ zbog kruške što nam je uvela,

il’ izvora što se zamutio?

Beli orle upitaj kurđela’.

 

‘Tvoje delo, tvoja reč ga blati,

tvoj odlazak njega jako boli,

hoće ljagu sa lika ti sprati,

da se vratiš Boga sada moli.

Tvoje delo, tvoja reč ga boli’.

 

‘Sveti oci mene nije htelo,

dolasku se već odavno spremam,

al’ mi noge izdadoše telo,

da se vratim ja vremena nemam.

Sveti oci mene nije htelo.

 

‘Duši mojoj uginuše strasti,

za promene sada želje nemam,

klonu glava hoće dole pasti,

za san večni ja se sada spremam.

Duši mojoj uginuše strasti’.

 

autor

Jovica N. Đorđević