Категорија: Jovica Đorđević

Zar ne vidiš ti oholi svete,

mrtve duše međ’ živima stoje,

zbog nas živih duše su im klete,

pa ne mogu da se upokoje.

 

Zašto bombe u kandila meću,

ognjem žele groblja da okade,

da l’ bogatstvo nudi veću sreću,

da l’ u grehu ima zrno nade.

 

Da li čovek Bog može da bude,

pa se gordo međ’ ljude uzdiže,

šta sanjaju trule glave lude,

da li čovek treba da gamiže.

 

Stan čoveče gordosti ti tvoje,

samom sebi ti saplićeš nogu,

zašto tvoje srce oholo je,

zašto grehom ti prkosiš Bogu.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Dal’  sujeti igde ima kraja,

da li pakost može biti večna,

što  blatite zvezdu čistog sjaja,

duša vam je sva bezčelovečna.

 

Što znanije u vama ne živi,

sladost vaša u laži je svela,

zar će iko pesmi da se divi,

dal’ će iko pamtit vaša dela.

 

Samoljubci sebi orden daju,

neistovstvo vaše nema kraja,

katran seju mada dobro znaju,

moja zvezda ima više sjaja.

 

Sad praštam vam male ljudske hulje,

srcevedac u meni već klija,

kada prođu sve vaše oluje,

moja zvezda opet će da sija.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

Krhka svetlost senke oblikuje,

kroz roletne zlatne niti seje;

srce s tugom bolno ašikuje,

još mi vino hladnu dušu greje.

 

I postelja prepuna je bluda,

svugde miris jeftina duvana;

lice njeno po sobi je svuda,

njena duša mojom milovana.

 

Sad mi sene prevrtljive mašu,

svaka od njih njeno lice nudi;

dolivaju vinom praznu čašu,

da zbog nje mi srce ne poludi.

 

Bože sveti do sutra ću piti,

ne daj danu da mi senke krade;

u duši će večno sa mnom biti,

da ublaže mojoj duši jade.

 

Crne senke, moje mračne druge,

vaše laži privijam na grudi;

kad ne spoznah ništa osim tuge,

ne dam zori dušu da mi budi.

 

Ne dam suncu lice da mi greje,

neću danak srce da mi blaži;

ni istini da se gordo smeje,

zauvek ću živeti u laži.

 

Kad utihnu stari tamburaši,

i kad telo pod humkom se svije;

nazdravite tada praznoj čaši,

kad je nemam bolje da me nije.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

Drage dame ćerke, supruge, majke, pesnikinje. Srećan osmi mart.

Još mi oči tople suze miju,

kada zora pašnjake probudi;

i sve zvezde sa neba se sliju,

pa mi kanu na nejake grudi.

 

Tad na lice ko usud mi sleti,

pa mi dušu obuzima tuga;

kao telal hoće da me seti,

na svu patnju voljenog mi juga.

 

Na livade pune poljskog cveća,

Na šumarke što izvore hlade;

tamo gde je stanovala sreća,

na lepotu i godine mlade.

 

Još me tuga miluje sa juga,

mesto sunca meni liju kiše;

nema sela nit’  jedinog druga,

da mi pesmom sve tuge izbriše.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

Da li negde još postoji nada,

da l` će sunce ponovo da sija,

zašto s` neba jedna zvezda pada,

mome srcu možda najmilija?

Da li negde još postoji nada?

 

Da l` će iskra goru da zapali,

ako padne međ` sokole mlade,

da l` će neko za ptiće da žali,

da l` za ljudskost još imade nade?

Da l` će iskra goru da zapali?

 

Da l` bi čovek međ` ljudima bio,

ako štitiš nejakog od bede,

da l` bi sa njim hleba podelio,

ako nema jadan šta da jede?

Da l` bi čovek međ` ljudima bio?

 

Da li Bože još nada postoji,

što nam zlotvor bez milosti sudi,

zašto dušman život da nam kroji,

zašto nismo samo dobri ljudi?

Da li Bože još nada postoji?

 

autor

Jovica. N. Đorđević

 

 

 

 

 

 

Vežen stolnjak i sveća na stolu,

opojni miris slavskog kolača,

tiha i sama u svome bolu,

tužna starica sobom korača.

 

Vreme joj uze životnog druga,

o sinu dugo ništa ne znade,

lice joj brazdi sramotna tuga,

život joj preteške boli dade.

 

Na blagdan sama i ovo veče,

suzom k’o vinom žito preliva,

Sa kim će sutra kolač da seče,

da kim će triput da se celiva.

 

Poslednjom snagom ikonu ljubi,

za zdravlje svojih Boga preklinje,

u oku životni sjaj se gubi,

dušu prekriva ledeno inje.

 

Klonu ruka i kandilo pade,

poslednji dah iz grudi iskoči,

Tužna i sama Bogu se dade,

zanavek stara zatvori oči.

 

autor

Jovica N. Đorđević.

 

Kad zebnja plamen ugasi sreći,

i poslednja iskra izgubi sjaj,

ne može kamen svoj bol izreći,

u mulju zakopan čeka na kraj.

 

Majušni kamen u vodu pade,

odbačen podlo od svoje stene,

bujicom nošen bez trunke nade,

odgurnut podlo od ruke njene.

 

Nose ga struje, bujice lome,

od tuge i bol postaje veći,

kako će sada on domu svome,

kako će sada on svojoj sreći.

 

Ostavljen i sam bez tople ruke,

bez majke i oca, bez milog brata,

puče sad kamen od teške muke,

presta da kuca srce od zlata.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Noć me davi, crni Navi muče,

Todorci mi zaseli na grudi,

pa me mis’o ka prošlosti vuče,

kad bejasmo mi nekada ljudi.

 

Strašna pošast udari na ljude,

zalud Zora nudi svoje grudi,

mesto mleka zlu nam krvcu nude,

da se zloba međ’ ljude probudi.

 

Zaspalo je grešno ljudsko jato,

zalud školjka beli biser nudi,

kad nam lice premazuju blatom,

da se krotko stado ne probudi.

 

Zalud vapaj probuđenih duša,

kada svetom caruju oluje,

neusnule nema ko da sluša,

njihov vapaj nema ko da čuje.

 

Sa Vitora buknu oganj nade,

to nam Janja novu nadu budi,

novi svet nam sad bogovi grade,

da budemo opet časni ljudi.

 

autor

Jovica N. Đorđević