Добродошли!
НИКАД
Да је птица не би био ноћна, ко би видео његов лет?
НОВО
Поред љубави и мржње,
требало би измислити нешто треће, веће,
можда човек не би именом пао,
можда би се из себе украо.
ПРАВДА
За неке опасност,
за друге олакшање,
тешко досегнута,
на небу звезда.
Кад једном са висине падне,
осветли људску нискост.
ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА
ЖИВОТ ЗАМРШЕНИ
Пробуђена лепота у заспалој ноћи,
гласног трајања, радосног бића,
у себи грли светлост раздрагану,
сва су се у њој пронашла открића.
Кад се осврне тиха, без речи,
угледа негдашње трагове своје,
дубоко испод неба голог,
судбина сложена у тонове боје.
Замршени живот на театар личи,
завеса падне, не диже се више,
једну је представу одиграла своју,
другачију свима ФОРТУНА напише.
ШТА ЈЕ БОЉЕ
Лепо је знати,
нешто је боље и не знати,
чуо сам једног,кад рече гласно,
ко не жели знати,
мораће да плати.
Сад ме мучи,
шта је боље не знати ил знати ?
ЈУНАК!
Има нешто узвишено лепо,
у тој борби сама против свих,
изгубити главу, а остати жив.
© Андреја Ђ. Врањеш
Настави са читањем “ПУТУЈ ПЕСМО ДО КРУШЕВЦА ГРАДА – Андреја Ђ. Врањеш”
ЕХО У СЕБИ
Живот множен немирима,
осмехе рањене даривао,
враћао се у далеке тренутке,
видици су га болели,
чекао је посету ноћи.
САНАК И МРАВ
Загледан у непознато,
угледах мрава кад спава,
наслоњеног на сламку,
у сенци сломљених трава.
Задивљен треном,
шапат оку је реко,
мрав је ослушнуо варку
и из сна утеко.
Настави са читањем “ЧЕТИРИ ПЕСМЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
ПЕСНИКИЊА ИЗНАД НАДАХНУЋА
СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ
Гледају ли очи, што желе да виде ,
ил их тјера неко, гријехове да нађу ,
како ли је њима, кад у живот скупе,
свеколике лажи, у велику крађу.
Кад бих биро што бих хтио,
око не бих био,
радије бих вријеме,
нози поклонио.
Лутао бих свуда, пењао по стјењу,
обишао градове и луке
и ништа од тога ја не бих видио,
нит питао очи, је ли било бруке?
СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ
Сунце се у пурпурним нијансама спремало за залазак, призор контраста, такве боје не би замијешао Рубенс. На жалост само ријетки примјећују предивну опомену. Узнемирен, шта ако се не појави изнад људи, ријечних обала, црних шума , ако заборави да се врати. Стрепња, шта би се догодило? Питање које помјера ка немиру. Како би селице одредиле одважни пут, како би цвијеће додиривало вид без мајке свјетлости? Сунце је код далеких народа слављено као Божанство, њему су се молитвено окретали, гледали га богати и они убоги, славили ћутањем. Окренувши се од врлина човјек се удаљио од себе, од закона божјих. Себичан постанком, похлепан живљењем, он очима здравим велико Сунце не види. Заборавио је да подигне главу, препознаје новац као циљ, изгубљен суштином, не мари за кратковиде поступке. Мрзи он смисао, себе мрзи, крвари вијековима ранама, отвара ратове ђавоље ујдурме. Његов ход је одиум. ,,Нови“ човјек трује земљу, воду, загађује ваздух. До када ће кварити хармонију? Може ли се догодити да на планети нити једно сјеме у надању не никне? Поплаве неубичајених силина нападају претњом да потопе, пожари горе Амазонијом, смањују се плућа Плаве планете, активирају угашени вулкани, односе оркани, земљотреси руше старе градове, није ли све што се дешава лоше у природи човјеков пораз, дјело урађено без свијести и савјести, повод је за озбиљно преиспитивање? А Сунце милином грије ли грије и као да се човјеку сферно смије, док човјек оптужује живот, као да не зна да смрт дозива. Ако настави бахато, његов одлазак из историје у аут је једина опција, велика казна. Природа ће се запитати: ,, Због чега кажњавати биљке и животиње“? Зашто недужним укидати постојање, можда је КОВИД упозорење? Или је човјек провалија? Уметност је радост омеђена духом, Сунце је радост у времену. БОГ КОЈИ ГЛЕДА… ВИДИ СМИЈЕШНЕ У ОЗБИЉНОЈ ПРИЧИ.
Настави са читањем “СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”
БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ
Клонили се рђавих сретања,
отимали oд злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих ћутњи.
Тражили су светла луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.
Сутра су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал још крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
ЧУДАК
Радован га је знао тек из виђења, био је комшија и био је знатно старији. По занимању физички радник на грађевинским пословима, снисходљив какви су људи који се кад устану клањају на све четри стране, они што су са сваким добри, сви су им сјајни. Услужан за десет динара што је имало ситнију вредност, он би за те паре донео џак кромпира са пијаце. Звали су га Гоша, хипокористик од имена Гојко. Радован ученик нижих разреда Основне школе могао је за десет динара у та времена купити пет кифли код пекара Тале да их онако набацане вруће носи као камење у стомаку. Гоша се ружно прославио по радној претераности, рушио је границе издржљивости. Без кичме, par ekselans љигавац, какав је био сваког дана пребацивао је норму приморавајући остале раднике да му се придруже пратећи га на истом задатку. У властитој фикцији замишљао је себе херојем мира у земљи која је хтела преварити планету као наводни једини постојећи елдорадо, лагала је свакога па и себе. Настала у старту на лажима које ће се кад дође време суза показати заблудом епохе. У девијацијама људскости а било их је на претек у грађанском рату, распала се држава лажних надања за тили час, као да је једва чекала, други пут са истим именом, било је дупло клизање на истој кори банане, какав куриозитет, трајала је деценијама, натегнута конструкција у коју се толико заклињало. Провизориум.
ВРАЋАЊА
Кад сећањем ожедни народ Светог Саве враћа се каменим
тајнама, тамо где су патње разливене муке, звук јаук, тишина
трајање а вера једина нада.
Место између тмина и ведрина, где се болови множе у
пркосе, ноћи сакривају немирe а човек памтити још једино зна.
ЛЕПОТА
Питање је вечно
шта је лепота?
Гледати у светлост Свемира,
у души немира?
Лепота је истина чврста као стена,
кадкад далека као успомена.
Сачувати душу,
мислити гласно
и то је лепота.
Лепота је одбранити дело,
не чека се,
она се памти.
Лепоту треба препознати.
Њу погледај, њој се диви,
лепоту лепотом узврати,
некад смо због ње велики,
некада помало, криви.