ДА
Има жена које везти знају,
неке знају да чекају,
понеке знају орезивати руже,
постоје жене које све знају, све стигну,
лепо је упознати жену која је жена.
Категорија: Andreja Vranješ
ПАНЂУЛА – Андреја Ђ. Врањеш
ПАНЂУЛА
Кад сам га видео, срео први пут, неком је нешто лануо, У брк му скресао и насмејао се. Не знам ко је био тај коме се унео у образ али је одувек Панђула смео. Један од оних момака којег сваки град има, атлетски грађеног тела, са показаним бицепсима, трицепсима, одважан природом , никада нешто много миран, у вечитом је покрету, сталан у навикама и наканама. Али Панђула има много више у свом бићу од радосног делије који ломи женска срца. Продуховљен, зна проценити која је слика уметнички ваљана, која песма има дубоку поруку, разуме се у стилске поступке књижевног стваралаштва, бави се с времена на време сликарством у оквирима савременог реализма. Код њега је наглашена визија истине, уочава људске вредности, ако је појединац егзистенцијом угрожен а зна колико је духован, он нема колебања, јасно ставља до знања да му не треба наредбодавац, да се од њега не очекује учествовање у прљавом деловању, односно дејствовању против свести и савести. Лепота је основни постулат уметности , налази се као константа у вредностима људског духа. Панђула зна дивити се лепом, али зна и да задиви собом.
Снага овог вечитог младића је у храбрости да се отме мишљењем властитим од свега што квари изразиту истину, може бити, песма, слика, карактер човеков. Он има свој став и не подлеже притисцима било чијим, било каквим, са било којих страна.
Настави са читањем “ПАНЂУЛА – Андреја Ђ. Врањеш”
Снага овог вечитог младића је у храбрости да се отме мишљењем властитим од свега што квари изразиту истину, може бити, песма, слика, карактер човеков. Он има свој став и не подлеже притисцима било чијим, било каквим, са било којих страна.
Настави са читањем “ПАНЂУЛА – Андреја Ђ. Врањеш”
ДВИЈЕ ИСТИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш
ДВИЈЕ ИСТИНЕ
На ријечном завијутку гдје је ријека направила меандру а онда нагло исправљала ток, у рјешености да негдје у недогледју постане утока, или дотече до непознате сљедеће препреке, одмарала се обасјана Сунцчевим умилним зрацима чета војника. Ишла је као попуна на врућ ратни положај. Голобради младићи нису знали гдје их одводи пут којим су ето кренули још увијек весели озарених лица. Њима је истина намјестила стару подвалу, гурнула их је у страшно језиво што није било њихово а они су не знајући, сигурни љепотом, одлазили у правцу губилишта истим оним путем на мјеста на којима су дједови њихови тренутке претварали у вјечност, уписујући сe тако именима и дјелима у историјске читанке, на странице незаборава. Континуитет одбране слободе у земљи битака откривао је вјечито нове јунаке и издајнике Подвизи не би били велики да није било издаја нити би издаје биле мизерне без подвига. И ЈЕДНО И ДРУГО СУ ПУТЕВИ БЕЗ ПОВРАТКА У ТРАЈНО, РАЗЛИЧИТО КАО ПАМЋЕЊЕ.
РАЗНЕ
Има жена које се у светлост
разумеју,
неке знају да чекају,
неке се са поезијом друже,
постоје које све знају, стигну,
тајна је препознати жену успомену.
На Св. Саву, 27.01.2022. године
Настави са читањем “ДВИЈЕ ИСТИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш”
На ријечном завијутку гдје је ријека направила меандру а онда нагло исправљала ток, у рјешености да негдје у недогледју постане утока, или дотече до непознате сљедеће препреке, одмарала се обасјана Сунцчевим умилним зрацима чета војника. Ишла је као попуна на врућ ратни положај. Голобради младићи нису знали гдје их одводи пут којим су ето кренули још увијек весели озарених лица. Њима је истина намјестила стару подвалу, гурнула их је у страшно језиво што није било њихово а они су не знајући, сигурни љепотом, одлазили у правцу губилишта истим оним путем на мјеста на којима су дједови њихови тренутке претварали у вјечност, уписујући сe тако именима и дјелима у историјске читанке, на странице незаборава. Континуитет одбране слободе у земљи битака откривао је вјечито нове јунаке и издајнике Подвизи не би били велики да није било издаја нити би издаје биле мизерне без подвига. И ЈЕДНО И ДРУГО СУ ПУТЕВИ БЕЗ ПОВРАТКА У ТРАЈНО, РАЗЛИЧИТО КАО ПАМЋЕЊЕ.
РАЗНЕ
Има жена које се у светлост
разумеју,
неке знају да чекају,
неке се са поезијом друже,
постоје које све знају, стигну,
тајна је препознати жену успомену.
На Св. Саву, 27.01.2022. године
Настави са читањем “ДВИЈЕ ИСТИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш”
МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш
МОЈЕ
Из лепоте отеран,
имао тајни бајни,
открио ми једну чедну.
Моје је ускост људска,рече,
људи не знају,
због тог моје,
цели живот да се боје.
Настави са читањем “МОЈЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш
LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА
ПЕСНИК МОЖЕ ДА МЕЊА ИЛИ ИЗМИШЉА ПРЕМА СВОЈИМ СХВАТАЊИМА И ТЕЖЊАМА
Песницима је у њиховој ВИЗИЈИ песничког остварења допуштено да створе своју слику код одабира мотива, стилских изражајних средстава, тема, виде што други не виде или нису у стању, због тога факта читаоци понекад криво тумаче поезију гледајући, доживљавајући догађаје, осећања, песникову фантазију на прозаичан начин, идентификујући се са реченим, искривљујући смисао песникове решености да лично прикаже својим унутарњим. Из тог разлога поезија није опипљива материја, она је имагинација песниковог личног и као такву је треба сагледавати. Шта је песник хтео да каже он ће рећи користећи се пренесеним значењем, стилским изражајним средствима, најчешће су то метафоре, персонификација, ономатопеја. Дакле да би испунили песнички задатак песници морају имати потпунију слободу, песник према својим тежњама обликује песму, наравно увек се придржавајући одређених уметничких закона и захтева, све скупа одређује успех или неуспех.
Настави са читањем “LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш”
ПРИПАЗИ – Андреја Ђ. Врањеш
ПРИПАЗИ
Не истражуј тајну Дрине,
можеш пасти у дубине бола нечијег,
а шта ће ти та истина,
цео живот да те пече.
Зато пусти стару даму,
драме реку,
нека бурним током тече,
навикла је кривудава а не крива,
да подсећа шта осећа.
ТРАЖЕЊА
Ако песнике будеш тражила,
наћи ћеш их између судбина,
јаука,
остану такви у времену.
Тако они дугове своје ,
стиховима враћају.
Настави са читањем “ПРИПАЗИ – Андреја Ђ. Врањеш”
ВРЕМЕНА БЕЗ ЉУДИ – Андреја Ђ. Врањеш
ВРЕМЕНА БЕЗ ЉУДИ
Кад се клања чаршији на четири стране,
што је ружно, однекуд се врати,
изгуби се жртвом одбрањено,
нигде мора а свуда пирати.
Светлост блешти, а ништа се види,
млади одмладели, стари у самоћи,
празни мисле што нису никада ,
не може се од,, паметних“ смоћи.
Наместе се времена без вида,
плитких дела, врх неба узнесу,
човеку се неда насмејати,
куће с бројем, немају адресу.
ДРАМАТУРГ – Андреја Ђ. Врањеш
ДРАМАТУРГ
Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, када се чини да се сва светлост Васељене спустила на улице овога града, на људе, чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нација,обичаја и много чега другог још невиђеног. Задржао се кратко, чинио је тако где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, а онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако проћи и живот, јер док има градова и представа, човек је онда уходан у ритму, колотечини. А живот преварант пропири као ветар брзином. Када у неким годинама сачекају ненадано старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, понекада и претерано неумерен. Представе су се низале као и градови које је остављао. А он отмен,наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама. Чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају, траже аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија је постао, нису могле да га се ослободе,ни када је отишао, као потреба,као овисност, виртуелна игрица коју заволе деца, па после не могу да се од ње одвоје. Само он није био виртуелан, него потпуно стваран најлепше могуће истинит. Није марио за жене, што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав Остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у тишинама, када се присећао, када би славио прошлост. Волео је трагати у свом послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков, једне сушне јесени без киша, да у њему и остане.
Можда је била слутња, можда? Кад је представа ушла у репертоар, почела из себе лепотом да се храни, означила је крај узвишеном живљењу, племенитом животу човековом, престанак драматуршког рада редитеља рођеног да свет дарује лепотом јединственог у профаном пролазном. Све је његово било чудно , од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као и увек целог себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки покрет, глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда. Пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту у замаху стваралачке снаге, у четрдесетој години путовања кроз неизвесно што се борба зове. Кад човек умре увек је млад, подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је одиста био млад, млад за губитак трајања, за њега је на несрећу све прерано стало, мисао, време, покрет.“Свака смрт је по једна пропаст света“, рече песник. Никада више неће путовати временом, никада радити што је највише волео и још много тога никада,најсуморније неће бити њега.Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на шпанском, љутио на талијанском, волео на руском. Није имао народност, није му ни требала, био је светски и свој. Волео је слободу, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући себе у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош. Пољак пореклом, смрт га је преварила у земаљи предака, много је необичног било у његовом отварању себе у тихом животу ограђеном лепотом.
© Андреја Ђ. Врањеш
Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, када се чини да се сва светлост Васељене спустила на улице овога града, на људе, чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нација,обичаја и много чега другог још невиђеног. Задржао се кратко, чинио је тако где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, а онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако проћи и живот, јер док има градова и представа, човек је онда уходан у ритму, колотечини. А живот преварант пропири као ветар брзином. Када у неким годинама сачекају ненадано старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, понекада и претерано неумерен. Представе су се низале као и градови које је остављао. А он отмен,наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама. Чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају, траже аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија је постао, нису могле да га се ослободе,ни када је отишао, као потреба,као овисност, виртуелна игрица коју заволе деца, па после не могу да се од ње одвоје. Само он није био виртуелан, него потпуно стваран најлепше могуће истинит. Није марио за жене, што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав Остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у тишинама, када се присећао, када би славио прошлост. Волео је трагати у свом послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков, једне сушне јесени без киша, да у њему и остане.
Можда је била слутња, можда? Кад је представа ушла у репертоар, почела из себе лепотом да се храни, означила је крај узвишеном живљењу, племенитом животу човековом, престанак драматуршког рада редитеља рођеног да свет дарује лепотом јединственог у профаном пролазном. Све је његово било чудно , од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као и увек целог себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки покрет, глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда. Пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту у замаху стваралачке снаге, у четрдесетој години путовања кроз неизвесно што се борба зове. Кад човек умре увек је млад, подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је одиста био млад, млад за губитак трајања, за њега је на несрећу све прерано стало, мисао, време, покрет.“Свака смрт је по једна пропаст света“, рече песник. Никада више неће путовати временом, никада радити што је највише волео и још много тога никада,најсуморније неће бити њега.Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на шпанском, љутио на талијанском, волео на руском. Није имао народност, није му ни требала, био је светски и свој. Волео је слободу, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући себе у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош. Пољак пореклом, смрт га је преварила у земаљи предака, много је необичног било у његовом отварању себе у тихом животу ограђеном лепотом.
© Андреја Ђ. Врањеш
ВИШАК… – Андреја Ђ. Врањеш
ВИШАК
Патио је од вишка себе,
отишло је предалеко,
на крају такав је био,
вишак га је оставио.
ОСОБИТ
Флегман је био, могло је пасти небо три пута, трепнуо не би, ништа га није могло сломити, збунити, довести до бар благог немира. До краја живота је трошио мир, никог није примао, ништа му није требало, ништа није тражио, није се жалио. Умро је у врео јулски дан. Сунце је било у зениту и мир је његов са њим нестао. Касније сам сличне гледао, само мир је остао уникатан. Тражио сам тај мир, док нисам осетио властити немир. Не треба чепркати по туђим навикама, прочитао сам у библији или у афричкој бајци?
ПОГИНУЛИ ДРУГ – Андреја Ђ. Врањеш
ПОГИНУЛИ ДРУГ
У сан ми дође и рече:
од како сам погинуо,
немам бронхитис,
чисто дишем,
једино не могу да се окупам,
отворим прозор,
заспим испод пуног Месеца.
Замоли ме да јавим генерацији,
да неће бити на прослави годишњице
матуре,
да не види ни птице ни лет.
Најжалије му је рече,
што Ани Галијардини,
трећа клупа до зида,
неће моћи да поклони,
црвен ружин цвет.
Настави са читањем “ПОГИНУЛИ ДРУГ – Андреја Ђ. Врањеш”