НЕМОЋ
Волео си многе ствари,
сад ништа не волиш.
Из дана у дан се стари,
из дана у дан постајеш све гори.
Немоћ полако те стеже,
страх душу обузима.
Знаш: многима је теже,
али то срцу не узимаш.
Свако данас мисли само о себи,
солидарност је тек проста ода.
Ни ти друкчији био не би,
Зашто бити издајник свог рода?
Волео си многе ствари,
оде младост пуста.
Оно што хтеде, ти не оствари,
био си тад без искуства.
Носило те срце, а не разум.
Хтео си свет да мењаш.
Сад знаш: прокоцкао си шансу.
Сад знаш: касно је за нова хтења.
Волео си лудо у младости,
девојку која те варала.
Волео си све радости,
стварност те потпуно разочарала.
Имао си светле идеале,
стварност их закопала.
Видео си бројне скандале,
а машта ти чиста остала.
Ох, машто пуста,
снови свемогући!
Сањаш ли то искуства
или те живот њима мучи? |
МАШТАЊА
Цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Сви ми носили смо некад
ташне.
Сад носимо носталгију,
уместо капута.
Бележили смо чудне речи,
гледали вртлог и били срећни.
Сад страх та сећања хоће да
спречи,
разум од пропасти хоће да
нас чува.
Мислили смо кад-кад глупо…
Били разочарани,
тешио нас алкохол.
И продали смо све идеале,
остао нам само бол.
Сад то није важно,
године у раду израдише нас.
Сад кад је у џепу лова,
срце не куца тако снажно…
Појела маца свог кулова.
И цвета полуга маште,
ко бресква у марту крај пута.
Цвета у очима свих нас нада.
Мада смо у аутобусу,
мада иронија очи склапа…
Све што високо лети,
ниско пада.
|
