Добродошли!
Slutnje-Verica Jovanović
Slutnje,kazne,preispitivanja,
Sumorne noći,drhtaji
Pred jutro i novi dan.
Sve sama paučina od obećanja.
Prošlost,sadašnjost,budućnost,
Pustinja,oaza,pustinja,
naizmenično u krug,
Stepenice do vrha bez kraja
Ćutanja,praštanja,rastajanja
Sve je to dim i prašina u
očima,nož u grudima i ti negde
daleko,daleko u mojim snovima.
Crne noćne ptice
Crne, ogromne ptice,
krilima zaklanjaju buduće sunce, mesec i zvezde,
na krilima nose oluju.
Oluja nosi sećanja, mladost.
A kad odnesu…
Ostaće samo slomljena radost,
đavo mi šapuće – na pragu je starost.
A kad odnesu…
Praznina, ruševina i tišina u duši.
Gromovi i oluje buku stvaraju,
tugu sa bolom stapaju.
Nema više smisla u životnom besmislu.
Ko krade Bogu dane,
na kraju mraka
sam ostane, ali
nije sam,
nisam sama –
sa crnim pticama sam.
Odjednom shvatam –
oko glave mi lete
te crne ptice.
Čime se crne ptice hrane?
Mojim sećanjima?
Tu su, u mraku sablasno kruže,
plaše me,
čuju se.
Dok svemir ima svoj prostor i beskonačno vreme,
zvezde se klanjaju tami i vremenom padaju,
i tuđe želje ostvaruju.
Košmar mi u glavi.
Veo crne noći muzikom gasi radost u meni.
Znojim se od straha.
Sablasna noć ne pruža utehu.
Olujna kiša započinje svoju žurku –
igraju slomljena srca.
Početak je kraja,
đavo se već smeje.
Daleko sam od nebeskog raja.
Dok crne ptice i dalje plešu,
gladne su mraka i tame.
Đavoli nikad ne spavaju –
po crnim oblacima crnu muziku sviraju.
Crne ptice još bliže, dok se oluja za olujom niže,
i sve bliže…
Košmar mi u glavi.
Veo crne noći seje
prazninu i pustoš – u duši koja đavolski guši.
Zaklanja mesec,
zvezde i sunce.
Budim se iz sna.
Shvatam: ovo je samo obična noćna mora.
Gladne crne ptice postaše rajske
nasmejane đavolice.
Nisam više na kraju.
U ovoj dimenziji zvezde ne padaju,
već, ko cvetovi ogromni, nebom sijaju.
Olujni oblaci se smanjuju –
poniženo se zvezdama, suncu i mesecu klanjaju.
Osmehom se budim iz košmara.
Opet sam puna životnog žara
Љубав као вино
Просућу вино за срећу и наше дане,
и нека туга у празној чаши остане.
Док гледам у небо
и тамну ноћ,
осећам да једино вино има ту моћ,
заробљена срца
да ослободи,
путем љубави да их води.
У чаши вина
осмех ти тражим,
своју самоћу мало да ублажим.
Ако ме чује
звезда трајна,
нек ти пренесе — није тајна,
да моја љубав бескрајна
тече ко река, црвена, врела,
да заувек споји
наша два тела?
Moj svete
Moj svete
Moje dete u mašti ,
Moj svet u svemiru
Moja duša u nemiru ,
Ko niti privlačnim
Misli u sećanju,
Pamtim ti suze,
Peku, peku me ,
-Bole ,
-Dušice draga mila,
Moj svete
ljubavlju ,
šaljem ti krila.
-Poleti ko feniks iz pepela –
Lepota je tvoja sila.
Ko zlatne niti tkam ti u svemiru
Da, sreću ti šaljem niz stazu zvezdanu
Dušo draga i mila
dok god sam svesna
U oblaku večnosti zapisana
biće dva imena Vesna I Nikola.
Ko feniks iz pepela….
Samo Vesna i Nikola.
Preporod – Verica Jovanović
Noćas je kiša okupala prirodu i životinjsko društvo —
livadu, šumu, trn i stari plot.
Umiveno i čisto nebo se opružilo zagrljajem nežnim,
prirodu zadužilo, a životinjsko carstvo ljubav zaslužilo.
Čuje se trenutno bumbarov let,
izgledom ga mami crveni cvet.
Slivaju se nežno blistave kapi,
dok se žedna zemlja vodom napi.
Mravi pod lišćem čekaju naredbu svog komandira.
Čuje se zeba na grani — gudalom svira.
Puž se okupao i negde žuri,
na jedan rog oprezno žmuri.
Tu, iza žbunja, lija se šunja,
pokiso joj rep, dok se miš u bari ogleda
i u sebi misli kako je lep.
Ispred zeke ukazala se njegova staza.
Ne boji se lovca ni vrednog seljaka —
danas će list kupusa domaćinu da manjka.
Sa grane veverica zbunjeno gleda:
lešnika i žira voda joj odnela.
Žabe su sretne, pevaju glasno —
svima u svetu sada je jasno.
Šuma se okupala, livada se ucvetala.
Sve je oživelo i sve se ubrzalo.
Sreća je i mene obuzela,
sve se okitilo radosnim životom.
Rekli bi vrapci na grani:
„Anđeoskom lepotom.”
Svuda u vazduhu osecća se miris
preporoda ,livada i šuma viču:
,,živela sloboda”!
S verom u Boga
Vrištaću,
Boleće,
Patiću,
Znam sama u svemu biću,
Nadam se preživeću
Nemam suze
Neću plakati ,
ali će svejedno jako će boleti
iz nemoći
Iz samog pada
Radja se mala nada,
Iz nade ,prkos otpor
Znak je da bežim ili pobedim
Kao i sve u životu
Desi se da čovek bude
Na ivici ponora
Vera u Boga vodi do isceljenja
Pogled kad luta,
Kad se misli lome
Kad ništa nema radosti i
Životnog sjaja
Kad čovek kao ja
misli da je došao do samog kraja
kad se vrišti,
Kad sve boli
Kada se najviše pati ,
Kad se najviše voli
veruj
Jedino Bog te prati,
Pusti sve i veruj,
Desiće se ono što mora
Tad vrišti ,
Kidaj se , boga seti se
Dodjes do samouništenja
Ali na korak do ponora ,
Shvatiš da to su samo iskušenja..
U tami i sivilu,
putevi gospodnji
Imaju svoju cenu.
Pruženu ruku videćeš,
tek na ivici ponora
tako je zapisano ,
shvati tako mora.
Čudni su putevi gospodnji.
Na samoj ivici ponora
Bog ce ti ukazati
svetlu stazu pod nogama.
Dilema
Moja mačka – jede,
spava,
liže krzno,
opet spava
– to je njena briga stalna.
Moja briga nije ista,
-Ja se brinem,
Dal’ je jela?
dal’ je žedna?
-Dok leži i drema ispod starog trema,
ponekad protegne samo prednje noge,
Dal je nešto boli?
-pitanje me mori.
Dok je gledam –
tako
opruжenu, sjajnu,
-mislim
sanja neku hranu bajnu
-mrdne repom,
levim brkom,
Uplaši me svojim hrkom,
Настави са читањем “Dilema – Verica Jovanović”
Moje selo
Sa četri strane brdašca zelena u podnožju sela rečica malena ,
pored reke kućice šarene .
Sa istoka jutrom rudi moje selo, da probudi sve što je rodjeno.
Jutrom selo ko košnica
Na potoku lovi žabe mali Jovica
vredni ljudi sokakom se čuju
Kad se sretnu lepo se rukuju
Pera pevac ne zali svoj glas
Iza Tora laje ljuti pas.
Baba Mara hrani svoje koke
Niz livadu Joka tera svoje ovce.
Jutrom moje selo orno i veselo
,svuda bruji i žamori .
Negde vriska ,negde cika
sesir traži deda Mika.
Tu iza sljivika
šešir pojela koza Milka.
u mom malom selu
kada dodaje jesen vesela mašina
guta šljive ,trešnje
,jabuke i kruške
oko nje se skupe samo glave muške.
Dok nane i snaše krišom ljube čaše.
Veselo i mirno selo noću spava
odmara za sutrašnja nova putovanja.
Ко безданом плови моја душа ситна —
не боли, не дише, не сећа се.
Више.
Прелила се раније,
и нема је више.
Зуб времена круни
задњег сунца сјај.
Не мирим се с тугом,
не иде се мени у рај.
Прe или касније —
свеједно, чека ме тај дан.
Зов небеских звона
позива на пут —
смирена или немирна,
отупела — не схватам
да ли је прави час.
За пре или касније —
али није за нас.
Нас нема ни у сада,
ни у пре,
а ни у касније.
Живим да ствари
дођу на место,
да се уклопи мозаик живота,
и да ме срећна задиви лепота.
Да угледам голуба
док крилима поздравља сунце —
да му кажем:
“Уживај, птицо слободна.”
Прe или касније…