Аутор: Saša Kozić

Сишла је са небеса

у Србију.

Пробудила Београд.

Редови су велики.

Мир и тишина владају.

Роје се мисли.

Свако носи неку муку,

или тугу.

Али вера остаје велика.

Траже људи излаз,

траже срећу,

неко благостање.

Сви стоје у истом реду.

Влада неки чудан мир,

нека тишина,

неки догађај

који следује

свима нама.

Богородица је својим доласком

донела појас,

а са њим и наду.

Благостање је потребно Србији,

али и вера.

Јер ако имаш веру,

имаш и

себе.

А ако имаш себе,

имаш све.

Све моје песме

настале су у тишини и миру ноћи,пред зору.

Тишина је моја снага,

мир је моја поезија,

јутро је моја истина.

Милујем стварност ноћи,

преточену у песму немирне

истине коју живим.

Живим ноћ,

као пас чувам речи,

док дању спавам,

уморан , али срећан.

Јер све док пишем,

живим свој живот

безживотног тела,

пропалог од болести,

али здраве памети,

очуване и свесне,

пуне

разних мисли

за писање.

Облачно је

Киша пљушти

Расути тренуци

као фуријозна летња киша

По уснулим крошњама

дивљег кестена,

који тихо шуме

пуни емоција.

И све то

просуто је по путу

најлепше поезије

која је процветала у мени

у време пурпурних киша.

Скупио сам речи

по тој киши,

у врећу их ставио,

у кућу унео

Целу ноћ сам их сушио

слагао ,

и од њих

ову песму направио

и дао вам је

на читање.

А киша и даље пљушти

Немир у ваздуху

надјачао је мир у мојој глави.

Пребирам по својим мислима,

чекам мир у своме телу

да престанем да дрхтим.

Чекам олују,

ватру тела,

да ме спасе очаја тишине.

Да напишем нешто

што греје,

што разбија све немуште мисли.

Да пробуди поток

неизрециве среће,

прелепог почетка

новог дана.

Дана који носи у себи

зрно страсти

пристигле

из најдаљег дела

свемира

моје напаћене душе.

Трудим се,

заиста се трудим,

али…

Све што сам хтео имао сам.

Али да ли сам заслужио , не знам.

Бог зна.

Све ће Он на крају решити.

Трудио сам се да не изневерим родитеље,

а да ли сам , не знам.

Надам се да нисам.

Сада када размишљам…

прихватићу све,

само да добијем опрост

Ако сам грешио

Мада дугови се враћају.

Морају.

Сада кад о томе мислим,

не могу

а и нећу

себи да тражим оправдање.

Карма увек побеђује

нас обичне смртнике.

Неуништива је

Цео живот радимо.

Трудимо се.

Живимо без грешке.

Напети смо.

Чекамо тренутак.

Један једини тренутак.

Цео живот стоји

због једног трена.

Четрдесет, педесет година

чекаш да дође тај трен,

да будеш победник.

Што би рекли ,

у правом тренутку,

у право време,

на правом месту , погодак.

Живот је решио да те награди.

Цео живот се мења набоље.

Питаш се:

да ли је то могуће?

Четрдесет година

преданог рада,

муке,

борбе…

И…

све је бачено

пред ноге живота.

Стари живот

одбацујеш оберучке.

Почињеш нешто ново.

Нема муке.

Успео си у животу.

Све имаш.

Осим…

Осим наде.

А у ствари,

немаш разлог за тугу.

Све имаш.

Ипак,

са сетом почињеш

да се сећаш прошлог живота.

Осећаш погледе околине на себи.

Куну те…

Осуђују те

Иако ти је живот био тежак,

пун неке муке,

био је леп.

Почињеш да желиш

да се врати прошлост,

мука,

онај стари живот.

Ипак је све било боље.

И тада…

пуче нешто.

Тргнеш се.

Схватиш

да си с

ве сањао.

Устајеш,

крстиш се,

и захваљујеш Богу

што си жив.

Бесциљно трчим историјом свог живота,

тражећи своје младалачке снове

Све у нади да их нећу наћи,

да их не разбудим,

да ми не побегну,

да више не сањам.

Јер када престанем,

бојим се, нестаћу.

Можда ће неко причати о мени,

а можда и неће.

Постали смо дрвени,

осим себе никога не видимо,

а живот меље

појединце

који су поклекли.

Плаше се себе

и својих мисли,

зато и нестају,

необележени.

Не сањају више.

Туга и тишина

их прекривају.

Задњих пар дана

покушавам

да напишем нешто.

Али не иде.

Напишем једну реч

и тако сатима ,

ништа.

Покушавао сам

да разговарам сам са собом.

Остајао бих

загледан у своју душу

сатима.

Будим се

са телефоном у руци.

Тишина је тукла

неуморно

по мојим ушима.

Непрекидно је зујало.

Уплашио сам се ,

себе и својих страхова.

У тренуцима

моје тишине

читао сам.

Прочитао сам једну мисао:

„Када наступи тишина

и када речи занеме,

долази олуја

из саме душе.

Спреми се

и чекај тренутак

када речи нагрну.“

И ево ,

чекам.

Надам се.

Тишина је обасјала улице

овог вечног града ,

Вечног Београда.

Плочници мокри од кише

која је падала целу ноћ.

Мирис зноја

полако пробија

јутарњу сету

мокрих плочника,

буди успомене

преживелих ратника,

скривене у улицама

поплочаним мукама.

Ритам уличног блуза

буди успаване.

Радни дан

увелико је почео.

Овај град има душу ,

за својом несталом децом

пушта сузу,

док свира улични блуз

и  шаље им

поздраве.

Вечан је ово град….

Сунце ме греје,

дремам.

У мислима ређам слике

од пре педесет година.

Први мај , празник рада.

Сећања су јака.

Отац пече прасе,

купује пиће.

Он и мајка , пиво или вино,

а ми, деца , кокту,

пиће наше младости.

Ручак богат:

сарма, печење, торта…

Све је у мени још живо.

Сећања навиру.

Као и сузе

Били смо безбрижни.

Свако лето , село или море…

Није било оскудице,

ни натезања.

А данас , другачије.

Млади на уранку,

роштиљ, алкохол, музика.

Старији код куће,

уз кафу,

чувају у себи

оно некадашње