Добродошли!
Горим од жеље
да упознам себе,
своју судбину,
да знам шта да радим
Са свим њеним странама.
Добром ,
оном која се радује, смеје и плаче.
Оном лошом ,
што мрзи, псује,
бије…
Желим да заборавим
ружно и безобразно.
Да све страхове победи
светлост Божија.
Да тамјан замирише
у свим кућама,
на весело,
Да у кругу сваке породице,
било беле, жуте или црне.
треба рећи:
Мир Божији – Христос се роди.
Десет година је како нисам крочио на улице мога насеља, мојих Белих вода.
У ноздрвама својим нисам осетио мирис пролећа.
Не могу да идем.
Пре подне, са терасе, гледам децу како их воде у обданиште. После подне , залазак сунца.
Тужан сам.
Свако јутро, уз кафу коју сам скувам, на тераси је пијем уз звуке старог џеза. Обожавам га. Дивљи, стари џез.
Можда сам и ја волео бити дивљи, зато и волим џез.
Понекад, уз залазак сунца, задремам. Опije ме сунце па сањам како трчим улицама мојих Белих вода
Све око мене представља само један уздах живота, створен да трпи све његове хирове. Где свитање представља почетак, а сумрак свршетак , или почетак краја који траје вековима.
Почетак, ма колико био леп, као и сам живот, ипак доведе онај тренутак. Тренутак истине који се чека.
Чији се кораци ослушкују, чији се бат ципела чује из далека. Праве се да га не чују, да га не виде.
Кажу: то је крај почетка. Умиреш да би се родио ко је то и када измислио , не зна се.
Нико се оданде још није вратио да нам каже истину. Људи верују. Макар морали да умру да би живели.
Сунце је запалило јутро које плаче, изгубљено у магли колективног сећања.
Све се сводило на музику искрених стваралаца безгрешног зачећа и сигурне смрти.
Лептирова у лету кроз историју почетака музичког фестивала величања пива.
Искрене ствараоце то води у запећак историје свега и свачега, створеног у потпуној немаштини прворођеног, у мртвилу судњег дана , створених лудака овог трулог света.
Сви чекају догађај који ће нешто изменити у овој свеопштој лудници,у хаосу судњег дана, у немаштини идеја.
____________________________
Само се сагнула,
пољубила ме у образ,
честитала Нову годину
и отишла на посао.
Ради трећу.
Моја жена.
Деца отишла
на дочек са друштвом,
и ваљда са девојкама.
Ја , сам у кући.
Скуваћу кафу,
појести парче торте.
Слушаћу музику,
народну, наравно.
Пре него што заспим,
сетићу се свих
вама безначајних ликова
из моје прошлости,
а мени,
нечег најлепшег
из моје младости.
И тако…
Дочек ће мени проћи у сећањима
која су за цео живот.
Ноћас стадоше
у једну успомену.
Срећна Нова година.
____________________________
Немо,
пролазим поред успомена мога живота.
Гледам,
град се променио.
Некада сам овуда пролазио успут,
јео кобасице са сенфом,
пио троугласти јогурт,
и све то.
Улицама:
Народног фронта,
Балканском,
Милована Миловановића,
па до
Железничке и аутобуске станице,
Пициног парка
места мога рада.
Знао сам све сталне и присутне:
лезбејке, дајгузе, наркомане, дилере,
шетачице,
а нарочито конобаре
и моје шибицаре…
И још много,
нормално ненормалних сподоба
које су,
на неки свој луди начин,
обележиле Београд.
Много пута сам бауљао и повраћао,
пијан по београдској калдрми.
Спавао најчешће у Пицином парку.
Знали су ме ,
а курве су ме чувале.
А ујутру су ме таксисти,
кад заврше ноћну смену,
возили кући.
Џабе
Не што нисам имао паре,
Нису хтели да наплате
Сада, уз велики наклон,
пишем о свим херојима улица
који су преживели.
А ја сам их,
некако, уз наговор других,
ставио у ове моје записе.
Ваљда ће их се
неко, некада,
сетити.
____________________________
Док тражим истину у сећањима мога живота. борим се са временом и тугом.
Моја осећања су замрзнута, болна и изгубљена, попут неизговорених речи које остају заробљене у тишини мога живота.
Само ме носталгија води кроз тамне улице прошлости, где ме свака сенка подсећа на нешто изгубљено.
Покушавам да ухватим златне тренутке, али се све више губим у магли заборава.
И када светлост прошлости заблиста,схватам , да је сваки тренутак био део мене у овом бесконачном путовању кроз време и сећања
Свесно стојим на прагу својих несвесних идеја,
на ивици умоболности.
Губим мисао, створену у мојој глави
после краха универзума,
као свесног бића саме стварности.
Створен да владам емоцијама
свог унутрашњег ја,
пресвучен у лудачку кошуљу
пуну бола због изгубљених идеала младости.
Почиње велика битка ,
битка у којој ће се све сазнати.
Река прошлости избија из мојих мисли
и улива се у канал пун емоција
које урнишу моја најлепша сећања.
На мајку.
На оца.
На детињство.
На најлепше тренутке младости.
Све је ту.
Боли.
Али боли са осмехом.
Ту је и туга ,
за данима пуном прошлости,
са свим својим надањима,
прожетим језом
која полако уништава
све
за шта је вредело живети.
У годинама сам када покушавам да уживам у животу који смо створили ја и жена.
А кад се сетим .Ожених се .Почетнички проблеми у браку, они свакодневни.
Кад су и они постали само свакодневни, деси се први син.
Што плаче, што спава, што не спава,да ли дише…
Полазак у школу. Латиница, ћирилица, таблица множења, дељења.
Кад и то уђе у нормалу други син. Јово наново.
Жена уз млађег, ја уз старијег.
Све сам живце изгубио. Мали пође у школу. Све исто, само већи проблеми. Или ми се бар тако чинило.
Средње школе прођоше лако, нисам ни осетио.
Старији завршио, хемијски факултет докторирао, ради.
Млађи нешто мрљави с факултетом,мада ми се чини да од тога нема ништа.
Почео да ради. Ја у инвалидској пензији. Деца раде. Жена ради.
Понекад се питам да ли је то то после тридесет шест година брака?
Јесте.
Само још да жена оде у пензију
Уморан ,
од посла долазим кући .
Згужван , жељан одмора .
Једем на брзину шта ?
Немам појма .
Узимам новине ,
лежем на кревет .
Жена бесна ,
деца разуздана
школа на чивилуку .
Наши животи изгубљени .
Треба нам одмор
Он ће решити све ……
Жена бесна , ја згужван ,
деца разуздана ,
школа на чивилуку …
Ми сви , у новом кредиту .