Добродошли!
Горим у магли сутрашњих догађаја
који утичу на наше животе,
разваљују нашу меморију,
истерују духове правде
настале у историји.
Последњи поносни чувари светлости,
достојни свих новонасталих светаца
наше нове историје, нуде истину
уместо речи утехе.
Наглашавајући да су достојни свих живих богова нове ере,
који ће владати истим пространствима
као некада,пре свих рађања
заветних јутaра новонастале зоре праведника.
Спремних на жртву
новог рађања, нове идеје.
Наших нових живота
Дан уноси немир у душе поспaних,
Буни њихову стварност,
изиграва истину
Приспелу из тмурних снова.
Искрено заспалих од ноћног умора,
сигурне утопије залуђених
идејом
Идеје паметних,
уображених духовних мислиоца
Украдене младости,
мртвих песника, обећавајуће сутрашњице
коју нису дочекали,
али су писали о њој као да је истина.
Записана у кори земље по којој ходимо,
коју обрађујемо,
која рађа и храни јунаке
пропалих идеја данашњице
Која је затровала душе поносних
И у глупости жртвованих.
Весника изгубљених
снова
Погубне данашњице
Покушавам да разумем живот,
да разумем његове захтеве
према мени.
А много их је…
Доживео сам неке године,
кад кажу , седма деценија.
Пуно је.
Шездесет лепше звучи,
округло је,
даје неку мотивацију за још…
можда.
Док смо млади,
јуримо, срљамо, правимо глупости,
не поштујемо године, не поштујемо живот.
Сматрамо да је пред нама могућност успеха.
Али није тако.
Фали нам много:
стрпљење, послушност, рад, рад, рад…
Године брзо пролазе,
остаримо,
и тада стекнемо
памет, вредност, благост, стрпљење.
Није крај.
Или можда?
Прошлост улази у садашњост,
садашњост клизи у будућност.
Буди у мени
неку пролазност.
Ја јурим кроз време,
тражим могућност
да спасим
своје године.
Срећан
што уопште постоје.
Ружне, добре или лоше ,
моје су.
Све су оне стале у ред,
једна иза друге,
ма колико биле чудне,
опасно луде.
Једноставно ,
безобразне године,
безобразан живот.
Али леп.
Пун страсти,
неке муке,
чудне мени лепе
Изгубио сам себе
тражећи мене
у свим глупостима
које сам урадио.
Није ми жао,
али немам себе.
Јурим
као мува без главе,
док тражим доказ
постојања
свога
јединог што ми оста
Свога Ја.
Трудим се
да у будућности
која полако долази
останем доследан
свим поступцима
које сам већ учинио.
Покушавам
да их оправдам,
мада није лако.
Крао нисам.
Убијао нисам.
Варао ,
и мене су.
Волео сам
да седнем у кафану
са купцем.
Он лаже мене,
ја њега.
Ко коме прода ,
то је ствар тренутка.
Били су то дани.
Љутње није било.
Веруј ми,
и данас је тако,
само мало више
углађено.
Сви,
на крају,
желе да се оперу.
Макиш
Зелено поље.
Шумарци и канали
где смо пецали,
бамбусе брали,
фарбали и испред самопослуге
наше ,, самишке”
за педесет банки продавали.
Те године
још живе у мени.
Чувам их.
Мени су вредне.
Многи из тог времена су умрли,
нестали у вихору ратова,
побегли у живот иза живота.
Сва наша радост,
а било је и туге,
нестало је са годинама.
Само наше другарство
остало је мимо свега.
Вечно је наше пријатељство
,слично вечном мирису ваниле.
Једем кору хлеба
Морам
Гладан сам
Пијем воду
Слатка је
Нисам знао да ће бити
Радим морам
Да живим,
Једем
Сунце пржи
Киша Пере
Ветар суши
Дан пролази
Зној бришем рукавом
Постаје ми прохладно
Ћутим и радим
Ноћас ако Бог да спаваћу
Ваљда неће
бити хладно
Ако буде биће
Још једна будна ноћ
Ходам улицама страсти, у руци носим своје срце , доказ да волим. А докле, не знам.
Можда до краја времена, или до мириса процветалог багрема.
И када утихне љубав, ја ћу бити ту. Чекаћу. Чекаћу повратак љубави у мој живот.
Чекаћу као пас и бићу срећан да чекам некога кога волим. А шта ће бити, не знам, а није ни битно.
Важно ми је да сам добио још једну прилику у животу и да је нећу пропустити
_________
___________________
Не разумем.
У годинама сам када и не морам
много да разумем
У моје време било је другачије.
Знало се.
Радиш , ако хоћеш да имаш.
Лепо Сремац каже:
„Оно наше што некада бијаше.“
И било је само наше
Данас су се вредности самог живота промениле.
Данас, што већа будала ,
више пара.
Ако доспеш на ТВ, благо теби.
А хоћеш?
Не мораш ништа да радиш.
Како рече Лаза:
„Све ће то народ позлатити.“
Данас влада духовна туга.
Правих вредности
више нема.
Нико их не поштује.
Данас је време друго.
Што више знаш , већа си будала.
Што си већа будала , више пара.
А само се то,
у данашњој Србији,
вреднује.
Желим да ћутим
да чујем тишину
док ми прича
најлепше приче,
испричане у тренуцима
док истина умире,
у смртном ропцу
у коме влада
јаук дана
који јури у смирaј,
вечерње рутине заласка
сунца умивеног
у сопствену лаж
нашег живота,
створеног да преварени
поверују у живот
који су водили,
за који умиру
верујући
да није крај