Аутор: Saša Kozić

Оног часа када схватим себе и своје писање, цео систем речи, заснован на причи, пашће. Као и поредак који се храни борбом добра и зла.

Све су то лажи, засноване на лепим речима што миришу на јутро преливено нектаром сладуњаве игре језика.

Речи које одишу миром и радом, урођеним спокојством, постају црни талас поезије у служби јахача апокалипсе.

Све речи створене су да величају стварност садашњости.

А доба у којем покушавамо да живимо не схвата да одумире на ловорима глупости, скривајући погледе једних од других.

Боли сваки тренутак загледан у прошлост . Успомене пеку , будућност не видим , Бар не за нашу децу , за наше животе , ако их у овом облику уопште буде .

Све се изобличило . Нико са никим више не може , а најгоре је што човек не може ни сам са собом .

Породице се растопиле , пријатељи , виртуелне силуетe. Бог и божја дела остали су само у причама ,сећањима , или машти . Заваравамо се неким причама , неким жељама , не слутећи да смо ми све то већ проживели , некaд давно .

Губимо се у виртуелној магли , губимо себе. , своју нит стварања . Изгубићемо и земљу, и друштво , и свест , будућност која ће постојати само у туђој машти  а ја је., као могућност више ни не видим

Осећам неку муку , стеже ме нелагодност свуда око мене. Од свог живота очекивао сам срећу , а не ово .

Учмалост времена , све стоји , непомиче се . Само по која звезда убија мрак , срећна што уопште сија ,што уопште постоји .

Пре много, много година чекали смо да се отвори новогодишњи сајам , да почне одбројавање до Нове године .Млађи су имали своје сновео ватромету, о светлу и буци . Мало старији размишљали су о дочеку ,или у ресторану , или код неког у стану са пићем .

Тако је тада било по обичају .Све је функционисало , беспрекорно мирно .

Данас , фрка . Сви у журби, сви негде журе ,иду најчешће у иностранство на дочек , као да је тамо лепше.. Што скупље, боље .

Ах, да се врати старо време. , да се мало замислимо . Лепше нам је било када нисмо имали ништа . Лепше. , брате, много лепше. ., боље . Све је било, чини ми се, боље.  Ведрије, радосније .

Шта да вам кажемм ?

Не знам ни сам , нисам сигуран 

Пишем тако што изненадне речи долазе у моју главу .

Наваљују .

Проваљују , као потоци за време кише што се створе и подивљају .

Ја записујем , памтим .

Понекад , заправо често , водим велику битку .

Некад , не увек , немам појма шта пише  док не прочитам и не схватим .

После средим .

Мени тада буде лепо .

Мени , не свима .

А понекад , као луд , плачем .

Надам се да није тачно .

Тада се речи у глави створе као пролећни ветар миришљав и тужан .

Вичу мени :

Ћути . Не поправљај ништа.

Када прочитају разумеће .

Трчим уским улицама мог живота , јурим срећу , изгубљену , у лавежу паса и мирису кафане , испјену у чаши жучи моје младости .

Уноси немир и полако спушта отрову сваки део мог тела .

Време плаче за изгубљеним тренуцима моје младости , док истина сваке ноћи шапуће речи стварности које све у мени убијају и воде ме у заблуду , без јасне речи да грешим у својим поступцима .

Сећам се дана када сам ушао са намером : „Само још једну…”                      И тако већ тридесет година , само још једну .

Само се трудим да ме не пронађу мртвог на столу . Испод . Изнад.Свеједно.

Седим у својој фотељи ,

Tишина убија ,

у којој схватиш

да те нико ништа не пита .

Не траже савет ,

ни паре ,

ни неку глупост ,

ништа .

Отписали су ме ,

или нису ,

не знам .

,,Оћеш кафу?“

„Хоћу.“

И донесу .

Пијем кафу

и нешто записујем у таблету

који сам скоро купио ,

јер је стари телефон

прогутао све моје песме ,

преко двеста.

Бацио сам га .

Док пишем, схватам

да ми баш и не иде .

Срчем кафу ,

ћутим, гледам .

И , поред свега тога

надам се .

Изнад града тамни облаци се гомилају , најављујући олују .

Небом севају муње , пресецaјући тишину и предсказујући непогоду .

Крупне капи кише ударају у ритму џеза о кровове , док ветар у бесном вртлогу разноси опало лишће .

Врапци , скривени под стрејама и крошњама , трепере у својим скровиштима .

Провала облака удари свом силином . Бујице воде јуре улицама , руше све пред собом , олуја је на врхунцу.

Колапс . Град је на ногама .

А онда , онако изненада као што је почело , невреме је стало .

Са дрвећа још капље , облаци се распадају , сунце се пробија а врапци , врапци поново певају  Олуја је прошла .

Успавана младости мога живота , пустио сам да пролази поред мене , убеђен да тако мора бити и да је то једина истина .

Заробљен у својим мислима, нисам видео да није тако . Схватио сам , али касно . Све је већ прошло .

Истина је прошла поред мене у свој својој величини: окупана , чиста , прихватљива, спремна на компромис који сам ја одбацио, чекајући нешто много, много боље . Мислио сам да сам паметан . Али нисам .

Сада остаје да патим и трпим . Могао сам , али нисам.

Носталгија ме вуче у прошлост која боли . Све што сам имао , више немам Све што сам искрено волео , волим и сада , искрено , можда још и јаче .

Само пусте успомене , пусте као пустиња жедна воде , као душа жедна љубави .

Свестан сам пролазности година Безбрижних дана који прођоше , тако брзо , брже него уздах зоре док напушта мрак .

Постао сам успомена , ни велика , ни мала , само успомена која је пролетела тихо , као мирис пролећа што дражи ноздрве , а живот пролази

_________________________

Лутам својим успоменама , полако губим нит стварања идеја .

Jурим реку истине и изгубљених мисли , које још шапућу , успомене записане на камену мудрости , сакривеном у дубинама моје душе .

Манастирски творци искрене молитве вековима тишину крију   у искри љубави што лепрша духом невидљивих и видљивих сила природе , које само истина велике љубави може да покрене .

У авантуру живота , што стиже из мртвих делова изгубљене , тихе језе сопственог срца , која полако увлачи смртно заљубљене , а изгубљене у вероватноћи , да је то то.

Када душа јечи у  отпору срца према вољеној , мислећи да га не воли , спремна на све за само мало , мало среће…