Аутор: Saša Kozić

Пријатељи моји,

да ли сте некада видели

реку која спава?

Која је утонила у своје снове?

Е, па ја јесам.

Отац ме је давно, врло давно,

одвео на Дунав.

На пецање.

Знао је колико волим пецање.

Устали смо рано, врло рано,

ноћу , око три.

Спаковали штапове,

термос пун кафе

и флашу домаће ракије.

Возили смо се у тишини.

На обалу Дунава стигли смо око четири.

На сплав који смо. доболи на употребу истоварили смо штапове и мамце.

Тамо беху две столице и сто.

Сели смо.

Запалили цигарете.

Сипали кафу

и по чашу ракије.

Тишина.

,,Сада ћути уживај гледај

река спава”, рече ми отац

Загледали смо се у реку

која клизи без звука.

Рибе не искачу.

Птице се не чују.

Чак ни досадних комараца нема.

Рајска тишина.

Тако , пола сата.

А онда пуче зора.

Зашуми река.

Рибе поскакаше из воде.

Галебови се разлете изнад реке.

Ја укочен.

Отац повика:

„Ајмо,

време је да нахранимо рибе.“

И тако…

Дунав још у

век тече

Оца већ одавно нема

На небеској реци је .

Године пролазе, наоштрене,

туробне,

саме,

као сећање.

Лепо.

Понекад болно.

Кисело и млако,

као вино на сунцу,

Оног тренутка

када схватиш да га губиш,

у теби се рађа нада

Умиреш

као човек,

са неком надом.

Нада.

То је све?

што ти остаје

у твојој пуној књижици

живота.

Сањаш, молиш Бога

за још

лепог живота,

оног

што га проживе

Молиш ?

А знаш да је касно

Свећа ти је догорела

Тихо, нечујно, као сенка,

лутам плочницима овог града.

Тражим себе.

Изгубио сам се негде.

Нигде ме нема.

Можда сам још за неким шанком,

пијан,

бљутав до гађења,

прљав, згужван.

А можда и мртав

за све који мисле да знају да мисле,

богом дане будале.

Подсећају ме на мене

пре генерацијског пијанства,

када смо сви мислили да…

не знам више шта.

А није ни битно.

Опет сам пијан.

Певушим песму,

јебем ли га чију:

„Боље

бити пијан

него стар.“

Корачам беспућима наших живота

Сможден сам са свим

догађајима који ме окружују,

од којих полако губим разум.

Лудим, вриштим,

жељан…

Бос трчим по звездном небу

тражим пут

могућег спаса

свих изгубљених у преводу

између туге и сна

који су заспали на почетку тунела љубави.

Па ће љубав остати жељна љубави,

огледала ће од муке пући на пола,

срца ће правити од глине

која ће продавати по вашарима.

Туга ће ући у наше животе,

биће жељна пољубаца

невиних девојака

Жељних провода

Много ће времена проћи

док се научимо памети

Док не доведемо живот у ред

Прва јутарња кафа.

Јака.

Топла, освежавајућа.

Чашица домаће ракије,

жеже.

Цигарете и новине.

Све то у тишини јутра.

У кафани

То је био мој ритуал.

Мој доказ

да постојим.

Данас ,

У кући

кафа средња.

Ракију не пијем.

Пијем лекове.

Цигарете не пушим

због здравља.

Новине читам,

поштар ми их доноси.

Понекад пустим сузу,

коју брзо обришем

да је деца не виде.

„Зипа, матори чепла…

године,тебра, године“,

рекли би синови

„Пустите га,

није му лако.

Губи свој свет,

нестаје му пред очима“,

жена би ме бранила.

И тако ,

време.

Проклето време тече.

По обичају.

У задње време сви раде, а ја седим.

Кукају да немају време.

А ја?

Имам време свог света.

Мада примећујем

да је данас најскупље управо време.

Када им кажеш да сврате:

„Знаш, јебига, не вреди , жена, деца, посао…“

Питаш их што нису дошли јуче:

„Ма хтели смо, али мали почео да кашље,

па жена…“

Е, такав сам и ја био.

Док сам радио, никад нисам имао времена.

Мислио сам

када одем у пензију

имаћу га довољно за све.

Е, немам. Немам га.

Морам да вам признам,

уби ме велика лењост.

Кријем се иза немaња времена,

а сви виде

да само седим

и гледам

како време,које сам цео живот јурио,сада пролази поред мене

без журбе.

Таман смо почели да радимо,

да стварамо,

да волимо,

да се женимо,

децу да правимо.

Дође рат.

Многи у рат одоше,

никада се не вратише.

Храбри изгинуше,

покварени побегоше.

Оно што преостаде

врати се ,

мртво,

без наде,

само са вером.

Наша љубав их врати нама.

Деца добише родитеље,

какву-такву будућност.

Рат добише пробисвети ,

наш талог,

наша срамота.

Стигле су ме ноћас успомене,

Разарају ми душу.

Све што је ваљaлo

остало је записано у времену.

Сада је живот

једина права истина,

остала мимо чаше,

музике и пијанства

због тамо нечега.

И жене

које су се баш тада појављивале,

увек изненада.

А тако и нестајале.

А кад дође неко весеље,

Када ме живот погоди

Пијем.

Душу своју смирујем

Од разних глупости,

Мојих разочарења

То никада нећу заборавити.

Пиће, кафана ,…

увек ће се кроз сећања враћати.

____________________

Дан тера у мрак . А мрак у праскозорије

Ја уморан од животних комбинација Склупчан као фетус чекам скелеџију да ме пребаци у Ад

Сви наши путеви су бљутави и блатњави пуни срџбе и страха

А магистрала пуна крви, свих рано отишлих на починак

Где ужитак одмора  прелази у физички страх од непознатог              Бол сличну рађању, среће код умоболних

Свих згрожених видно усплахирених доласком нових идеја Пристиглих од .Склупчаних фетуса

Код скелеџије  који будан плаче Неверујући шта мртав гледа

Све то у сумрак рађања сна мртвих љубавника луде природе

Долази неко време.

Долазе невоље.

Јуришају преко шума,

преко планина,

преко мора.

Долазе спремни,

смирени, опасани страхом.

Војска права,

није измишљена.

Спремна да умре,

да осакати,

ако треба.

Све за победу.

Нема милости.

Узурприрају нам нас,

нашу дику,

нашу слободу,  земљу,

Наше име.

А да ли ћемо ми бити спремни

да се ,,кидамо” као наши преци,

да умиремо као поносни Срби?

Сумњам.

Баш сумњам.

Ако вам није јасно

то је ваша  ствар

После може

да буде касно .