Добродошли!
Путевима надахнућа
корачам уздигнуте главе.
Тражим духовно искупљење
потрошених митова
наше револуције.
Водили су нас
од истине
до савршене лажи.
Веровали смо.
Дозволили смо.
Мислили смо…
А онда су преко ноћи
пали сви наши снови.
Многи су пали.
Многи су остали на дну.
А неки, још богатији,
остали су читави
у вечном талогу политике.
Ми преостали
као духови идемо улицама
и стално плачемо
за пропуштеном шансом
живота.
Скривене олује тешких снова
нападају моје ја.
Кратког даха
бежим пред њима,
тражећи мир
у сопственим мислима.
Од бриге и страха
бежим у шуму
препуну лажних идола,
који дане проводе сами
дивећи се себи
и својим идејама
тешких глупости,
несхватајући време
у којем живе.
Постао сам номад,
лутам пољима и друмовима
света који не постоји.
Mаховином снова
покривам своје тело
и тонем у сан
који ми је преко потребан.
Време је разуздано,
живот постаје пренатрпан,
пун свега
што је небитно.
Сви све знају,
а нико, у ствари,
ништа не зна.
Ваљда ће нам
историја која долази
опростити наше грешке
Прође ми живот
тражећи себе
у вртлогу надолазећих година
пуних самоће.
Док лед окива срце,
сузе бришу године
које падају
у шољу црне кафе,
прекривене маглом
историје изгубљеног времена,
проведеног као
емотивна скитница.
Горка кафа
враћа ме у лавиринте садашњости,
суморног
и сузама поквашеног тренутка.
Kоји капље као пљусак
по трошном крову,
дајући ритам прошлости
мом распалом кућерку,
сличном ритму
мог живота,
који је склон
великом паду.
Увек спавам отворених очију.
Покушавам да нађем изгубљене снове.
Изгубио сам их давно,
онда када сам престао да се смејем,
да плачем.
Када сам постао машина.
Машина која не мисли,
не воли,
не разуме.
Машина која само:
рад, рад, рад…
Никога нисам познавао.
Био сам сам.
У свом свету.
Онда…
онда су се многи повукли.
Отишли. Нестали.
Тек када нема никога око тебе
схватиш да грешиш.
Сада, када си ушао у године
вредне поштовања,
све знаш.
Ама баш све.
А време иде.
Из грешака се учи.
Ваљда си научио?
Пишем онако како осетим. Речи у мени саме настају, као да долазе из неког дубљег места које не могу да контролишем.
Моје песме,ако су песме нису планиране,оне избијају спонтано,више личе на неки запис у тренуцима када се мисли позитивно.
Бол, сећања и истина сударају се у мени. Не тражим риму, не тражим форму. Тражим истину.То је моја ,,поезија” која је аутентична, искрена, интуитивна. Записујем оно што ми живот шапуће,што ме смирује.Не тражим ја успех и каријеру у поезији .
У годинама сам када ме то неинтересује
Сада када је утврђено да се болест уселила у мене писање ме смирује. Не признајем болест не признајем њено постојање у мени.
Ја је са гнушањем одбијам од себе. Не признам је . За сада ми добро иде.
Зато и пишем, боље ми је !
Овде се не ствара нова историја,
већ се рађа хистерија.
Једног народа у борби за опстанак:
свега што се зове слобода,
свега што носи могућу и блиставу будућност,
свега што се зове истина.
Чини ми се…
а можда грешим:
исти они који су убили једнога,
сада су се намерили на другога.
Али без нас неће моћи.
Такав смо народ:
издамо, убијемо, направимо споменик,
а после… плачемо.
Призивамо Бога за помоћ.
Али нема нама помоћи.
Заблудели смо.
Историја нас памти.
Много смо грешни.
Плашим се онога што следи
Не разумем.
У годинама сам када и не морам
много да разумем.
У моје време било је другачије.
Знало се.
Радиш , ако хоћеш да имаш.
Лепо Сремац каже:
„Оно наше што некада бијаше.“
И било је само наше
Данас су се вредности самог живота промениле.
,, што већа будала ,
више пара.
Ако доспеш на ТВ, благо теби.
А хоћеш?
Не мораш ништа да радиш.
Како рече Лаза:
„Све ће то народ позлатити.“
Данас влада духовна туга.
Правих вредности
више нема.
Нико их не поштује.
Данас је време друго.
Што више знаш , већа си будала.
Што си већа будала , више пара.
А само се то,
у данашњој Србији,
вреднује.
Има дана када речи нису довољне ,када живот контролише све оно што човек неможе да контролише својим умом . Све што долази из самог срца , везује причу наших живота за оно што смо хтели а нисмо урадили , или смели . После патимо и тражимо начин да покушамо поново . Да покажемо да знамо да волимо , да нисмо нити можемо да заборавимо . Све приче испричане поводом тог догадђаја падају и воду јел су лаж , настале у тренутку сурове стварности , свих мојих снова да покушам поново да ти кажем да те волим . Да свака реч тада изговорена сушта истина . Да сам тада , можда био мало луд , да нисам на време схватио истину .Та животна глупост ме и даље боли . Када год видим лепу девојку сетим се тебе и глупости коју сам направио , и знам да ће ме још дуго дуго болести
.
У сну, или на јави,
можда у некој магли,
разговарао сам ,
не знам с ким.
Али памтим речи:
,,Године нису важне.
Ако дајеш
или примаш љубав ,
у души си млад.
Оно што после остане
јесте твоје Ја,
твоја истина.”
И све ми се у трену разбистри.
Цео живот био сам
добар брат, син, муж, отац.
Давао сам. Примао.
А на крају пута
остаде само
моја љуштура.
Моја истина
Умирем са осмехом док гледам
твоје покушаје да разумеш.
Иако се трудиш да то остане тајна невреди
Умрећемо, изгледа, заједно,
умишљајући да је то љубав,
иако знамо да није.
То је лаж овога времена,
уоквирена у свилу и кадифу,
лаж својствена теби
и твојим сатрапима новог света,
којима мислиш да поразиш и затреш
све оне лепоте
које убија
твој велики его ,
манијака који хоће да пороби
свет створен Божијом вољом,
великом љубављу
према самим људима,
свеснима да је права љубав
покретач времена,
својствена
само себи и ником више