Аутор: SandraM

Миладиновић Сандра Мајра
Мајра Српкиња

Узми ме онако срећну
Док се ко пахуља на длану топим
Ко кап се вина жељи довијам
Жеђ да утолим, тугу да скопним!

Узми ме ко сновиђење
Које би хтео да задржиш
По сваку цену да га пригрлиш
И чврсто чуваш док му служиш!

Узми ме док ниси попио
Шамар стварности ко врисак птице
И понеси ме у Рајске одаје
Где све на тебе и мене мирише!

Приђи ми кришом као лептиру
Да са крунице не одлелујам
Милуј ме дуго ко Сунце зрацима
Изгуби се ко река немирна бујна!

Узми ме срећо ко пупуљ пролеће
Обрадуј обоје тренутком вечности
Заведи мисли да поверују
Не, никад више у сутра исти!

Сањај ме жељно кад дан учили
Превиди јутром у силуети
Ма, узми ме док људи нису сазнали…
Пронађи начин да ме се сетиш!

Навек…

Хајде да љубави дамо шансу
Да макар један трен заискри
Разнежи се и размигољи
Па вратимо се стварности исти!

Твој трептај ока ко слатка варка
Речи љубави безрезервне
Нека се царица устоличи
Тај златни дан за тебе и мене!

Дај буди храбри морепловац
И баци сидро услед тмине
Поларна светлост нек те обгрли
Има љубави, нек те не брине!

Ма пусти само пролазне ствари
Дане огољене па умивене
Окићене сатима беспућа лудих
Живи да вечност у нама крене!

Настави са читањем “Постидимо стварност… Мајра”

 

• Жaлна је судба твоја…..Мајра

Магновење си одбацио
И од лепоте створио мит
И све што зрачи си помрачио
Жељу претворио у јефтин трик…

Дрвета крошњу из корена посеко
Пакленим ђоном све би да смрвиш
Страхом би сваког удостојио
Све би да “имаш”, све да поткупиш…

Гордост си као круну намако
Са светом водом би да се спрдаш
Добротом не би удостојио
Ни речи којима умећем врдаш…

А докле тако животом коцкаш се
Све откључано данима двориш
Дантеов пакао заобилазиш
Љубав би грехом да удостојиш!

Жална је твоја судба од навек
Векови причају, даљине ћуте
Шта ћеш кад нестану таме огледала
И све се воде разбистре мутне?

Сандра Мајра

НИЈЕ КАСНО ДА СЕ ВРАТИШ

О како не знаш
Зар и не сањаш
Да иза звезда постоји више
Постоји даље од свих даљина
Ко што од тишег постоји тише!

Зар и не слутиш
Ти главо луда
Да ниси душу добио залуд
Па да је арчиш ко сјајне дукате
А да не платиш греху за сав труд?

Не, никада ниси
На трен бар застао
Ни помолио се истински даху
А сада плачеш што све си продао
Под небом скрушен дрхтиш у страху!

Не бој се јер ћеш
Опрост заслужити
Сад бар у ропцу истински бројиш
Ниси једини што касно схватише…
Да задњег трена барем постојиш!

Миладиновић Сандра Мајра

РЕТКА ПТИЦА

Постала сам ретка птица
Чак и себи несхватљива
Крила су ми крхка јака
Срце болно ко у дива…

Сањала сам одвећ дуго
Живела у Рајском дану
И још сањам као никад
Хитам зори у меану…

Цигани су моја браћа
У весељу тугу коре
Виолином и гудалом
Бију битке, руше море…

Путујемо годинама
Оног трена кад се родих
Ја заиграх као чигра
Реком хитам ка слободи…

И сад бескрај многме влада
И не вреди што ме зову
Вуку назад да застанем
Капетан сам на свом броду…

И боле ме стреле људске
Пече кожа одерана
Крв ми липти а ја летим
Драга ми је свака рана…

И да умрем шта ми могу
Јер ово је Сунце мило
За ме поља засејало
Песмом душу напојило…

Чак и вечни сан да свлада
Овог часа срце лудо
Зар би било ишта лоше
Да из земље никне чудо?

Посред гаја израсла би
Липа цветна и чаробна
За друге би ретке птице
Била као кућа родна!

Из семена моје душе
Кроз њено би стабло чило
Шириле се моје руке
И грлиле небо мило!

И у јесен када лишће
Као ћилим на ме леже
Ја бих срећна почивала
Сред немира људске језе!

(C) Миладиновић Сандра Мајра

ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК

Шта бих без птица
Опрости селе
Кад оне мене
Тако веселе
Без њих би брате
Као без Сунца
Увела она најлепша ружа
Ватра сред срца
Што увек тиња
Престала би души да прија
Ни гране не би биле ми миле
Цвркута нигде кад ветар пирне
Реке би стале, пут би залутао
И сваки корак себе би спутао
Чак оне звезде из васионе
Тугу би ткале без птица болне
Непроходне би горе биле
Меане пусте тугу би криле
А ја бих негде скрхана сва
Срасла са земљом од чекања…

(c) Миладиновић Сандра Мајра

БЕСПУЋЕ!!!

Кад не знаш да волиш
Знај ниси са Богом
Кад не знаш да волиш
Ни ја не бих с тобом
Јер ја и овако некад
Не знам куд ћу
А ти би ме бесрамно
Водио беспућу….

Ти не знаш да волиш
Валовима хрлиш
Као да ћеш славно
Битку да изгубиш
Ил ћеш добити
Али не знаш шта то
Проналазиш журно
Сво земаљско благо!!!

Кад не знаш да волиш
Чему ли се надаш
Старост ћеш сагорети
Док ти младост страда
И грешно ћеш себе
Назвати славујем
Оног истог борца
Што тобом ратује!!!

И остаје тако он
На бојномe пољу
Док се ломе копља
И копита јече
И види да губи
Сузе скрива тешке
Кад не знаш да волиш
Крв неће да тече!!!

Кад не знаш да волиш
Знај ниси са Богом
Кад не знаш да волиш
Ни ја не бих с тобом
Јер ја и овако некад
Не знам куд ћу
А ти би ме бесрамно
Водио беспућу!!!

Миладиновић Сандра МАЈРА

КАП ПО КАП

O тај порив надахнућа
Без бесмисла и без лажи
И лета у непознато
Што одавно срце тражи…

Да, пила бих с’траве росу
Свака реч би се ту скрасила
И нашла би своје место
Измеђ’ листа и мастила..

И свака би мис’о пуста
Нашла своју грану, ушће
Смисао би изменила
Ко да краде нешто туђе….

Као дете тек рођено
Окупано, повијено,
У мајчином наручју би
Жену праву пробудило…

И клице би прихватиле
Топлу груду туђе земље
Од љубави махнитале
Ван рођене опијене…

У том граду милосрђа
Откосом би мирисало
И ране би зацелиле
Као да их није било…

Тако летим изнад страха
И све ружно умрло је
О тај порив надахнућа
Кап по кап и ево ту је!!!!!

Миладиновић Сандра Мајра

ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ДА САМ
УМРЛА?

Да ли сте чули да сам умрла
Добро сте чули и не грешите
Ако ме видите заобиђите
То сен се шали док ми се смешите…

А умирала сам јако болно
Као кад живоме све кости ломе
Како зарастају срце ти стаје
А живот тера само по своме…

Е виђала сам и изузетке
Те дивне душе што се боре
Када падну такви одмах устају
Само се Бога и себе боје…

Оне што леђа свакоме окрећу
Који ласкањем пажњу измамљују
Очима прождиру и новцем купују
И понизно се пред моћи клањају…

Има и таквих што нису сами
И све су они по занимању
Пролазе ноћи лете им дани
Мењају боје док жонглирају…

И свега сам се нагледала
А глава ми је на раменима
Постала тешка ко’да сам славна
А заслужено је нисам стекла…

Сада лагано ту негде између
Кроз ковитлање снова и јаве
Схватам да будзашто крваво погинух
Кроз маглу гледам како се даве…

Докле ће трајати ова играрија
И колико њих ће светлост донети
Док ће их други стилом заклањати
И притом лажно се Богу молити!?

Да ли сте чули да сам умрла
Добро сте чули и не грешите
Ако ме видите заобиђите
То сен се шали док ми се смешите…

Миладиновић Сандра Мајра

ДУША РОДНОГ КРАЈА

Дотичу ме погледи
прождиру немири
А спокој свлада
Тек када утихнем
Када се ушуњам
Кроз огледало
Далеко одлутам
Зар не би требало?

У крошњи брда
Буђење оста ми
То кад милина
Душом царује
Оно кад мутно небо
се разбистри
Изненеађење
срећом дарује….

Као да пупољак
Ружа постаје
Тог премеждења
Никада доста
После свих бура
Увек ме прене
Дотакне жељна
Што сама оста!

А ја се развалачим
сунца прамичак
ко дечја суза
сред образа боса
питам се само
зашто јој блуза
кад год је сретнем
влажна ил’росна?

И опет одлазим
Право пред бодеже
Суђење које
Само крст зна
А њу остављам
Знам не би требало
Да јој се вратим
Кад немам сна!
Миладиновић Сандра Мајра