РЕТКА ПТИЦА
Постала сам ретка птица
Чак и себи несхватљива
Крила су ми крхка јака
Срце болно ко у дива…
Сањала сам одвећ дуго
Живела у Рајском дану
И још сањам као никад
Хитам зори у меану…
Цигани су моја браћа
У весељу тугу коре
Виолином и гудалом
Бију битке, руше море…
Путујемо годинама
Оног трена кад се родих
Ја заиграх као чигра
Реком хитам ка слободи…
И сад бескрај многме влада
И не вреди што ме зову
Вуку назад да застанем
Капетан сам на свом броду…
И боле ме стреле људске
Пече кожа одерана
Крв ми липти а ја летим
Драга ми је свака рана…
И да умрем шта ми могу
Јер ово је Сунце мило
За ме поља засејало
Песмом душу напојило…
Чак и вечни сан да свлада
Овог часа срце лудо
Зар би било ишта лоше
Да из земље никне чудо?
Посред гаја израсла би
Липа цветна и чаробна
За друге би ретке птице
Била као кућа родна!
Из семена моје душе
Кроз њено би стабло чило
Шириле се моје руке
И грлиле небо мило!
И у јесен када лишће
Као ћилим на ме леже
Ја бих срећна почивала
Сред немира људске језе!
(C) Миладиновић Сандра Мајра