Аутор: PekoL

Борислава ДВОРАНАЦ

К Е Р

Као кер на њиви моја душа живи.
Пита се шта је згрешио,
Зашто је кажњен да буде сам.
Плаши се звукова у тами.
Храну му отимају силници.
Он не мари.
Жели да се врати кући, газди,
Ал нема где.
Тамо њему више није место.
Неко друго куче тим двориштем лаје.
Мора да престане да рони сузе.
Да схвати да никада неће да се врати.
Да се задовољи са то мало хране.
Ретким благим додиром очију бившег газде.
Да преживи,
Јер носи нови живот у себи.
Једно мало куче на њиви лаје.
Чува га кер од свих
И од бившег газде.
Научио је сам да преживи на пустој њиви!
__________________________________________
(,,Ледени људи”, истоимени циклус, 2010.)

Борислава ДВОРАНАЦ

ЛЕДЕНИ ЉУДИ

Не, не изигравам бедника
Само нема никог поред мене,
И душа полако вене.

Ледени људи, ледене стене су око мене!
Крећем се међу њима
У очима им је лед.

Да, то су људи од леда.
Мени таква беда не треба!
Имам љубави за све, па и за ледене људе.

Доћи ће дан, када ћу неком да кажем сан.
Ускоро ћу угледати очи без леда.
Лутам као сена,
Да, ја сам сена!
Немам душу, немам тела,
Кажу да сам и немилосрдна жена.

Ал’ доћи ће дан…
Добићу облик људског тела.
Нећу бити сена!
Душа ће бити одлеђена,
Срце ми није ледена стена,
А створили су ме људи од леда.

Борислава ДВОРАНАЦ,

ГРАД МРТВИХ

То је место где живи зборе.
Где се облаци на Сунцу греју,
Мртви смеју!
Ту људе хвале само кад их жале.
Ако си полужив – тад си добар,
Ако си јадан болестан – тад си још бољи,
А ако си мртав- тад си најбољи.
Људи се хране туђом крвљу, знојем.
Воле те само када тонеш.
То је град у ком пријатеља нема.
Жив си када те грде, псују.
Када почнеш да пијеш, оговараш,
Са сваким да спаваш,
Тада си добродошао у том граду.
Брата за пиво продају.
Сваки дан их је све мање.
Неки срећни побегну,
Неки се охладе,
А неки ту и живе.
Ту у граду мртвих
Где се ништа не мења већ два века,
Ту је и моја колевка.
_______________________________
Из књиге ,,Ледени људи”, 2010.