Аутор: Nikic

Zora gasne u jutru što svane

Ne znam draga, čime da te mazim
Očima u kojim više nema sjaja
Rečima koje nista ti ne znače
Rukama što ti nisu zagonetka
I je li ovo već početak kraja?

U tebi možda i sad prošlost živi
I val kajanja za valom se mreska
Sa mnom su ti dani jednolični,  sivi
Ako je ljubav promašaj i greška
I njen kraj je bez novog početka.

Možda u tamu zračak svetla kane
Sa tajne zvezde što sja iz daleka
Zora zgasne u jutru što svane
U modrom viru tajnu krije reka
Na dnu sam, i kad plićak gazim.

Milorad J. Nikić

 

 KIŠA

 

Oblaci nebom plove ko ladja

I pade kisa u zadnjem casu

Kanu ko kaplja na zedna usta

Umila travu

Podiglo glavu, zito u klasu

Ponosno stoji kosa mu

Vlazna, zlatasto-gusta

Uz pesmu jedra…

Kroz rajska vrata otvorena

Mirise zemlja….livade cvetne

Na devojacka nedra cedna

Zemlja je zena sto

Vecno radja i ceda doji

U krlilu cuva i kad ga rodi

I upokoji.

Slike detinjstva

Slike detinjstva, kako smo fini

te davne, drage slicice raja.

Sedimo tako, brat, otac, mati

s veceri rane, pri mesecini

Godine neke, pri kraju maja

Procvale lipe, imasmo dve

Cvetale nisu usto vreme,

jedna prolazi druga tad gre

U vecer pustim sarova s lanca

proteze noge, na zvezde laje

od srece ne zna kuda bi pre

Na kolena mi sapu stavi

Govori nesto… il hoce reci

Neka mu vatra u ocima

al ne ume, il mu se ne da.

Sretan je eto, sto nas ima

I ko da juri u susret sreci

u noc se mlecnu strmoglavi.

A gore mesec, kosnica meda

Po svu noc srebro i zlato toci,

Blagoslov neki po nama pao.

Secam se scene kao od juce

Sarov iz mraka izroni, vuce

doneo zeca, skino sa loge,

Spusti ga meni pravo pod noge,

(voleo nas je – najvise mene)

drugar mu bejah najdrazi, prvi,

U trenu spazih zecije oci

Mrtve i otvorene, pruge od krvi

Krzno mu poput majcine ruke

mekano, nezno, o mili Boze

Kako mi bese jadnika zao

Srusena izba, te lipe dve

Izdjiko korov, zarasla basta,

pusto drvoriste u carstvu tuge

ograda kao stracke vedje,

Tisina grobna, sve spi i mre.

Ode nam sarov, ko boje s duge,

nesta njegovog laveza, zova,

umro nam otac, mati jos pre

Ostasmo za sad jos brat i ja,

mada i mi se vidjamo redje,

ali u meni je jos ziva masta

i uspomene na mog – sarova

Milorad J. Nikic