Аутор: MilkaV

Zalemiše joj se um, srce i duša
Nastala je silueta,
Nije više bila žena
U srećno dete se pretvorila.

Samo o tebi je mislila
Maštom ti plovila,
Sebe nije cenila
Tebe prekomerno volela.
Na krilima je živela
Tvojim govorom se hranila
Očima svet gledala
Nadom budućnost planirala.
Bio si prva ljubav
San i java, želja,
Sadašnjost i budućnost.
Ostao si ime života.

Na zaboravu ti si doktorir’o
Molim te, podući ju ti
Kako da te zaboravi.

Da. Zaborav.
Ona treba hitno zaborav.

Složno talasaju naši valovi
Svetskim vodama
Hrid iz njihova kraja
Priziva ih,
Dočekuje raširenih ruku.
Žure, iskreno je ljube, raduju se
Prijateljski bi da nazdravljaju.
Mračnom dušom hrid ih prima
Lomi, seče, razbija,
Bezdušno ih ostavlja.
Krvare, boluju, izdani i prodani
kao nikada pre
Od svoje hridi, poznanice.

Nekad nije takova bila.
Da li ju promeni sredina
Ili ova nova klima.

Hridi naša, rode nas
Svoje lažeš i lomiš
Moćnom se predstavljaš;
Njih ljubiš, pomažeš
Čuvaš, hvališ, kupuješ.
Jad će i na tvoja vrata stići
Hoće li ti oni doći i pomoći.

Valovi plutaju, rane zaceluju,
Vetar ih gura, svesni su toga.
Hridi iz našeg kraja
Da li si sada ponosna sa sobom.

Ko si ti? Sto stois u mom ogledalu? Slobodno izadji, sedi. Imas i krevet da se odmoris. Cini mi se da si bolesna, preumorna, uplasena, zabrinuta, mozda i povredjena…
Ne shvatam te. Otvaras usta, glas ne ispustas. Cudno me gledas. Rugas li mi se?
Ne znam sto da ti kazem. Da li nesto trebas? Pomoci cu ti ako mogu.
Ako zelis drustvo, plasim se da bih te razocarala…
Mozda zelis prijatelja? Kazi, kazi slobodno. Znam ja kako je tesko pronaci pravog prijatelja. Ponekad pomislim i da sam ga dobila. Cim pruzim ruku prema njemu on nestane.
Verovatno je neki problem u meni. Mozda su kratko cekali, ili se previse brzo uverili da su naisli na pogresnu osobu. Da, da imam ja prijatelje. Imam ih….
Svi su o onom kompjuteru. Ponekad se plasim da im ne dosadi sedeti u toj elektronskoj memoriji. Moze i viris da mi ih odnese.
Danas se lako prijatelji izgube.
Ako si neprijatelj i to je u redu. Mislim da ih nemam. Ne znam da ih zaradim. Pokazi mi put do tog polazista. Bolje je i njih imati nego biti sam.
Ako naucim mrzeti, mozda ce me mrznja spasiti…. Ah, da, nemam ni koga voleti….

Hej, stvarno, verovatno ti ne razumes moj jezik. Ja se bas raspricala…
Pokusaj koju rec na nemackom, engleskom ili spanskom. Mozda uspemo da se razumemo.
Pokusaj molim te kineski, svedski ili vanzemaljski… mozes i svoj jezik. Daj progovori bilo koim jezikom samo da ti cujem glas. Moze i mimika.

Plasis me! Makni se iz mog ogledala. Uradi to sto hoces. Pokazi mi zasto si tu.
Zelis li me muciti, tu sam. Spremno cekam, necu se ni beraniti. To sam davno naucila, ne trebas mi objasnjavati pravila.
Ako si prijateljski usla da li si sigurna da nisi pogresila adresu… mozda samo sobu?
Molim te, izjasni se, uradi sto zelis. Tvoja nema prisutnost bas me uznemirava, sad i plasi.

Nemoj me samo u snu dirati. Necu znati da li sam slobodna, mogla bih jos pomisliti da sam ziva.
Masko iz ogledala, smiluj mi se!? Pomeri se…

Agoniji, pakosna  zivota,

Ponos, probleme   ne resava,

Podivljano more  obale  pomera

Planina  dise kao da je nema.

Snazni vetrovi hridi lome

Muke njihove  ‘njenima ‘  su znane,

Oni to gledaju bojama naocala

Penusave valove  fotografije vole.

Robuju podvlacecim potezima vremena

ko im peva taj trofej dobiva,

Galebovi  krila seku na stenama,

Krik im se vapaj  gubi, nestaje u jekama.

Uvale   ‘tudje’   stene  rane  vidavaju,

‘pozdravom’   kraste krvave ne kidaju.

Svako pero galeba  zastiti  treba,

Ova obala nije prcija tudja.

Trpljenjem svoj zivot zive,

Zrno paznje nije oplodjeno,

Zgusnuti vazduh  vetar zadrzava

Nebo zapada  dan produzava….

 

Mala sam travka u stogu sena,
Izgubljeni putnik mudrosti nerodjene
Svet moj lebdi, vetrovi ga pustoše.

U mislima te ima, duša bol ne zaliva.
Leptiru trnovitih krila

Krhotine proslosti

Sadasnjost brise,

Molim te,

Ne prosipaj me vise,

Mene me

Meni vrati!

Ako je

Zracak svetlosti tebe

Na meni ostao,

– uslugu

Slobodno naplati.