Аутор: Ljiljana Tamburić

SVITANJE

Razdanjuje se polako…

Nestaje sa neba Luna…
Zvezdane perle skuplja
kosa joj zlata puna,
fenjer polako gasi
na nebeskoj terasi.

S listova rosa kaplje…
U bari trska krije
tanane noge čaplje,
noćne se senke gube
dok se gugutke ljube.

Dižu se ka nebu trave…
Maslačci svoje žute
vetrom češljaju glave,
niz klanac sive magle
stidljivo leđa sagle.

Razdanjuje se polako…

Nečujno treplje sova…
Celu noć bila je budna
na grani šumskoga krova,
lisica dolazi s puta
sija se dlaka joj žuta.

Pevac budi spavače…
Troprste noge mu kriju
pernate dugačke gaće,
neko mu opsuje slavu
krijući pod jastuk glavu.

Istok se jarko rumeni…
Ližu daleka brda
jezici dugi plameni,
polja pšenice žute
zrnima pune skute.

Razdanjuje se polako…

Potok vrbama šapće…
Vodenici danju i noću
točak drveni klapće,
na džakovima brašna
zora je mlinara našla.

Praskozorje već puca…
Nebesko oko ko rubin
pod velom lišća svetluca,
Otvaraju se krune
mirisnog polena pune.

Evo već dan se beli…
Na sve su strane sveta
prekrasni akvareli,
u hladu zelene ograde
pevaju cvrčci balade.

Ljiljana Tamburić

JOŠ TRAGAM

Za onom prvom česticom svetlom
od koje počeh nekad da bivam,
još uvek tragam danju i noću
kada sam budna i kada snivam.

Za onom golom istinom čistom
o kojoj slušah priče i bajke
trčim i tražim, verujem u nju
kao u iskrenu zakletvu majke.

I za ljubavlju večitom žudim
pomno je čekam sa jutrom svakim,
što mi se ukaže ko priviđenje
pa onda nestane pre no što shvatim.

I ovo traganje prestaće jednom
kad se istroši duhovna snaga
i kad mi postane kristalno jasno
da sreća živi tik preko praga.

Ljiljana Tamburić

ШАПАТ ВИНА

Кад узмем чашу са вином црним
осетим како полако трним
потиљком струји врелина нека,
ко перо лака, ко свила мека
спушта се кичмом, на пете капље,
па заголица ко крилом чапље.

Опојни нектар грло ми стегне
стара ми туга на срце легне
ал то је онај бол који годи,
кроз тунел сећања тихо ме води
па ме наведе стара путања,
на заборављена шапутања.

Арома Вранца чула ми буди
сетим се опојних његових ћуди
мирис му плетем у венац нови,
да ми оживе сањани снови
да ми потечеш венама плавим,
да те у зенице очију ставим.

Са сваком чашом приђеш ми ближе
и сета стара опет ме стиже
у бунилу ти шапућем име,
са шапатом се ређају риме
насликам сенке, а оне беже,
за нову реч их поново вежем.

Љубав је наша имала име
увек уз вино пишем јој риме
моје су мисли, твог лица пуне,
светлиш у њима ко срма Луне
држе ме живом сећања на те,
ех кад би могла бар да те врате.

И ноћас пијем, вино ме јача
највише кад сам на рубу плача
наше су туге покриле магле,
сузе су радости, давно превагле…
Често нестанем, нећу да дишем,
ал ти уз гутљај песму напишем!

Љиљана Тамбурић

KAD SU NEDELJE BILE PRAZNICI

Nekada su nedelje bile ko praznici;
Na njih mi detinjstvo i sada miriše
čuvam ta sećanja u svojoj riznici
o njima ću nešto danas da vam pišem.

Jer nedelja ne beše dan kao ostali
u svakoj je kući bila mala slava
tada se posao na njivi ostavi
a deca se raduju jer se duže spava.

Imasmo u selu crkvicu bez krova
samo obeležja Svetoga Jovana
kasnije tu niče lepa crkva nova
od priloga vernih beše sazidana.

No kad bejah dete ne idosmo često
jedino kad blizu kosismo livadu
retko ko je nedeljom posetio mesto
i sedeo tamo u debelom hladu.

U selu je svaka kuća bila složna
i srećom je zračila spolja i iznutra
iako nam čeljad beše baš pobožna
na Boga ne moslismo u nedeljna jutra.

Muzika se narodna orila iz kuća
glasno, da se čuje i od sela dalje
pucala su Safetova i Kvakina pluća
a uveče humor od Mije i Čkalje.

Muškarci su nedeljom obrijani bili
jer preko nedelje nemadoše kada
obučeni lepo, pred zadrugom pili
posle ručka tražili najmračnijeg hlada.

A žene ko žene, vazdan zapošljene
nedeljom se trudile da se sve očisti
poslovima poljskim dobro okaljene
kućni su im bili najlakši na listi.

Metlom se pometu prvo stepenice
pa avlija cela i jendek kraj puta
dok iz kujne mirišu sveže prženice
i proja sa sirom, od jaja sva žuta.

Ćilimi i čerge na doksat se stave
da nedeljno sunce i na njih ogreje
pod strejom se ljube laste cvrkutave
povetarac polen po šeboju seje.

Žbunje ruzmarina, čepari s muškatlom,
Zdravac i Dragoljub, Lepi čovek, Kata
svo to cveće beše pod nebeskom kapom
lepota što vredi ko vreća dukata.

Dve klupe pešačke i malo astalče
u hladu vinjage ispred male kuće
karirani stolnjak, bokal i kotarče
a u njemu parče gibanice vruće.

Na stolu i flaša šljivovice stare
kad komšija dođe da se njom počasti
onda krenu rakiju da piju i hvale
dok slaninu meze, belu, punu masti.

Razni su se mirisi oko kuća vili
od ručkova raznih i tazega hleba
Nedelje su dani svetkovine bili
na kolače miris diz’o se do neba.

S jabukama pite, grancle i kiflice
praviše se samo na crveno slovo
tek da se popuni vreme dokolice
jer od ponedeljka u polje ponovo.

Nedeljom mi majka plela pletenice
jer jedino tada imala je vreme
onda bi otišla, jer su družbenice
na sokaku važne otvarile teme.

Stajalo je tako po nekol’ko žena
na prašnjavom putu po sredini sela
računale kad je mesečeva mena
jedna blagosiljala a druga se klela.

A nama je deci najdraža crtanka
bivala prašina svilena i meka
što na vrhu crnog gumenog opanka
prvu letnju kišu sa užitkom čeka.

Po prašini toj smo utapkanoj šakom
kažiprstom slike crtali iz mašte
koje su se brzo, već sa prvim mrakom
brisale sa vetrom što dune kroz bašte.

A uveče kada sunce se opklati
i u božur crven na nebu procveta
Kosmos se nad selom sav zlatom pozlati
i povede nedelju na put oko sveta.

Ljiljana Tamburić

ДРВО СИ ЖИВОТА У СРЕД РАЈА СКРИТО
(Пресветој Мајци Богородици)

Само Теби Мајко што Покровом својим
надкриљујеш грешно, изгубљено стадо,
Оду ову певам и све док постојим
бацам Ти под ноге сво земаљско благо…

Ти си Прибежиште, Помоћ и Заштита,
код Оца и Сина, људска Заступница.

Кроз ову Те песму, под Успењским сводом,
свих светлости, дневних, Незалазна зоро,
призивам и кличем, да над људским родом
руке своје ставиш, ти наша Потпоро…

Никога не молих са толико вере
без сумње и страха, без икакве мере.

Дрво си живота усред Раја скрито,
на Престолу Божјем Царица Небеска,
Праведни Судија што не прима мито,
Красна као цветна, жива арабеска…

Ни у ког не гледам са толико жара
без помисли да ме, можда, поглед вара.

Никоме не казах учињене грехе
опроштај тражећи и речи утехе,
никоме не љубих ручице и скуте
и не жалих сузе у крило просуте…

Никога не волех љубављу оваквом;
несебичном, пуном и свеобухватном.

Само тебе Маријо, Исусова Мајко,
Саветнице моја у све тешке дане,
Свезнајућа наша, душевна Видарко,
Чудотворко, снажна, за боли и ране…

Кад у мени туга животна набуја,
дај ми помоћ своју, док прође олуја.

Од крви и меса, свога тела чедног
донела си дете на белину дана,
од Светога духа и од Бога, једног
у хришћанском свету давно Изабрана…

Ти Пресвета Дево, наша Богомајко,
опроштаја пуна, Света Дародавко.

Па подиже сина, Човека и Бога,
Љубави му даде и све што још треба,
пола душе своје, део срца свога,
а знаде да он је, само светлост с Неба…

Кад испусти душу и умре на Крсту,
знала си, спашава, грешну људску врсту.

Док бејаше жива, Мајко, Паћенице,
због смрти свог сина, осећаше муку,
а Твоје су сузе, као бисернице
капале ка небу на Божију руку…

Па би с’ онда, пуне, милине божанске
враћале на земљу, на душе хришћанске.

Обиђе Витлејем, где си га родила
и сва места где је праведне лечио,
места, уз беседу, што их походио
и Голготу где је вечни сан уснио…

Молила си Бога да те себи узме,
да Син Ти обрише, очи, вечно сузне.

Онда једног дана Анђео Ти стиже
у рукама носећ’ гранчицу од палме,
рече Ти да дани смрти све су ближе,
у горама птице певаху Ти псалме….

Гетсиманским вртом тишина се простре,
Апостоли дошли с’ тобом да с’ опросте.

А три дана после, сиђе с неба Христос,
те подиже тело тад на руке своје,
чу се светом тихи, анђеоски мелос
док се успињасте, под небом, вас двоје…

Замириса ваздух и разли се светлост
у Успењу, Мајко, ширила си Светост.

И Царица поста хришћанскоме свету
и највећа радост Преподобних мајки,
Истина и Светлост у своме Узлету,
Заштитница слабих из најлепших бајки…

Од свих нараштаја Мајчица, Слављена
и од свих светова Богом Изабрана.

Владичица поста, сада и Ти сама,
код Сина и Бога, ту си нашла место,
-Радујте се- рече -Ја ћу бити с вама
у све дане даљње !-И седе на Престо….

Па отвори врата на Успењском своду,
Помоћница поста Православном роду.

Ево, Теби кличем, за будуће дане,
Пресвета, што светлиш својим кандилима
и гледаш да сваком нови дан осване
са именом Божјим у грешним устима…

Твоме Сину певам лепше од славуја:

Алелуја, Алелуја, Алелуја!

Љиљана Тамбурић

КАНДИЛО ПЛАМОМ ЛИЦЕ ЈОЈ БОЈИ

Одавно, дом ми – кавез и замка, светла ми улична ремете мир,
постоји негде спасења сламка, ал ја све дубље тонем у вир,
снови ме муче, кошмари пију, одавно нешто муку ми ствара,
ноћу се сенке по зиду вију, једна од њих ми врата отвара;

У сновима ме одвлаче зраци ка некој тајни у жбуњу шипка,
свуда су свеће, небески знаци и од листова шарена чипка,
а иза свега, некаква кућа, немарно и давно остављена,
у рушевини душа јој грца, улазних врата одавно нема.

На зиду сивом икона Петке, у раму старом, тужна и бледа,
одором црном прекривена, с миртом у руци у мене гледа;
Погледом благим к’о да ме моли да је одавде некуда склоним
срце ми пуца, душа ме боли, како опроштај да јој измолим.

Мајка ми једном са јадом рече док ручак спремах да је угостим:
Од славе, сине, нема ти прече, што је не славиш, нек Бог опрости,
Свете нам Петке икона стара, остаде тамо где људи нема,
сломљеног стакла и пуна гара, а беше у цркви освећена.

Каже ми: Иди, тамо ћеш наћи, светлост што давно из тебе изби,
постоји стаза и пут најкраћи, све је до тебе, оди и види…
У твојој кући, на дедовини, чека те Она што ће те спасти,
загреби руком по маховини, тамо ћеш веру и Бога наћи.

Мајчине речи и чудни снови, отворише ми видике друге,
из мене Свевид тад проговори, уместо оне негдашње туге,
па се упутих сећањем вођен тамо где давно прошао нисам,
к’о човек гордости ослобођен, у Божје књиге давно уписан.

Дођох до куће, туга ме сломи, клекох на земљу па се прекрстих:
Опростите ми сви преци моји, једва од срама тада изустих,
из паучине с’ прашњавог пода икону Свете Петке подигох,
Помилуј мајко мене изрода, што тако касно пред тебе стигох.

Скинух прашину са лика светог, пољубих скуте у црној хаљи,
ја сам изданак колена петог, а бејах човек који не мари…
Икона сада на зиду стоји и Преподобна мајка на њој је,
кандило пламом лице јој боји док ми анђели молитву поје.

Љиљана Тамбурић

SAMRTNO PROLEĆE

U njenom domu svakog se proleća davao pomen heroju
A heroj beše, deda i otac, pa muž na bojnom polju
Što htede život da spase sinu u nepravednom ratu
I da osveti usnulu dušu poginulome bratu.

Pradeda izgubi glavu na Ceru, deda osta u Šapcu
Očev se život ugasi čudno u vlažnom graničnom šancu.
Mnogo je ordenja stiglo u kuću al kuća glavu nema
Suprug joj odjuri, da bar sačuva seme od prezimena.

Život joj bio pun teške strepnje, zemlju su tresle granate
Ptice su pevale u pauzama pretužne ratne sonate
Vatreni oblaci skrivahu munje od kojih vid se gubi
Ubiše pravdu, istinu, ljudskost, izopačeni ljudi.

Toga su marta ko i ranije cvetale ljubičice
Uz njihov miris osećao se i dim od ptice – ubice
A ona – majka, gledala sina, jedino svoje čedo
Beše detinjast, slab i nezreo … I lice beše mu bledo.

Ne beše straha u mladom biću tih dana proleća smrtnog
Obeća majci da će sa drugom do vidikovca brdskog
Pa se trčeći uputi gradu da sretne svoju dragu
I ne sluteći da nikad više neće se vratiti pragu.

Na mostu beše susreta mesto, i mnogo ljudi na njemu.
Sunce je reku bojilo sjajem i niko ne vide senu
Ptičiji cvrkut prekide čemer u vidu groma i vatre
Sve što na mostu beše tog trena uništi se i zatre.

Delovi čelika raniše reku, suze je crne lila
Pod vrbama je sprženo meso da se ne vidi krila.
Majka izgubi sina jedinca tog toplog martovskog petka
Zlo što mu tada oduze mladost, nemade koren ni pretka.

-Jadna ti majka, jedini sine, ne mogadoh te spasti
Usud je srpski da trpi patnje, al vredi sve zbog časti
Tvoji su preci ginuli lasno od sablje, puške i noža
A tvoja sine i ne znam gde je, glava, srce i koža.

Odnese reka delove tela, tebe i tvoje drage
I druge ljude, nedužne, vredne, naravi mirne i blage
A sila strašna poruši sramno, mostove – na vodi vence
Dok su se prkosno na njima pevale rodoljubive pesme.

Ne beše ova majka jedina kojoj ubiše sina
Toga su proleća stradala deca od bombi sa visina
No ustala je Srbija tada, ko uvek što je znala
Slaveći hrabrost junaka vrlih što je za večnost dala.

Ljiljana Tamburić

GOLUBIJE PLAVA U MOZAIKU USPOMENA

Na trgu velikog grada
voda iz malih fontana
pleše sa južnim vetrom,
a vreli betonski pločnici
mole za prosutu kap…
Oko mojih nogu
golubovi traže zrno utehe;
sleću mi na ramena,
na vrh glave i ruke,
golicaju mi repom vrat,
čupkaju kosu
i recituju mi gugutanjem.

Zadrži me u toj slici Barselono…

Golubije siva
puni mi oči milinom
pletući oko mene nevidljivu ogradu
i odvlačeći me od sveta…
Perca se lepe
na belu haljinu
i kao sklopljene trepavice
kriju suze
za napuštenim mestom
prvog poletanja.

Lepetom krila mi razdanjuju dan
i ljube mi šake…
Golubovi
koje prvi put vidim
i koji me tek upoznaju.
Oko nas šarene vrteške
i restorani za bogate turiste
koji u luksuznim kesama
nose brendove što kratko traju
i koji golubove ne vide,
ne čuju
i retko šta o njima znaju…

Zadrži moj lik
u toj slici Barselono…

Tišina neba
iznad nas
vezuje leptire za oblake…
U daljini neboderi
seku rumene vidike…
Sa prvim sumrakom
u ovom gradu
ne lete letnji svici
već ove ptice traže krovove
u kojima će sanjati
tek pomirisane
dlanove.

U ovom gradu
kojim je Kolumbo šetao
sa svojom umornom svitom
mnogo je ptica umrlo gladno…
Utabano je u ove ulice
njihovo paperje
koje pod nogama osećaju putnici
što će na ovom trgu
provesti zvezdanu noć.

U baricama kišnice
utisnut je i moj lik…

Ostavljam ti ga
za sećanje jer odlazim…

Ne bi mi ova pesma
bila toliko lepa
bez slika u kojima ti si bila boja…

Ni ovaj grad ne bi bio cvet
bez zanosnog mirisa lipa…

Moja Barselono!

Ogrejala si me svojim očima,
fenjerima iznad klupa…
A lekovite šetnje s tobom
ostavile su traga
na pločicama ulica…

Prigrlila si me poput grlice
i smejala si mi se u lice
jer bila si moja
i nisam ti zamerala…
Upoznali smo se na prvi pogled,
gledali jedno drugo u oči
i divili se lepotama
koje smo otkrivali
svakog dana ispod palmi,
na plaži,
na trgovima…

Nikada neću zaboraviti
ove dane
koji su me usrećili…
Tvoju raskošnu lepotu
u bojama terakote
nosiću kao luč
za svoje sive dane…

Odlazim
i možda poslednji put
gledaš u moje lice…

Golubije sivo
sa Španskog trga
odnose ptice na nogicama
dok me ispraćaju prema istoku.

A ja im mašem i pevam:

Seti me se Barselono,
Zelena, sjajna, kockice
iz mozaika mojih uspomena!

Seti me se Barselono
Šarenorepo moje sećanje…

Ljiljana Tamburić

НЕВИДЉИВА СИ БОЖАНСКА СТВАРНОСТ

Невидљива си божанска стварност
Ти жива слико веровања мог
Пред тобом клечим, молим се, крстим
Пред тобом своју наду тропрстим
И тражим да ме обезгреши Бог.

Иконим твоје лице и скуте
Чуварко мога срца и душе
Верник у мени чува предање
Да нам је Слава важно имање
Док анђели ми о том певуше.

Нисам ни монах ни искушеник
Већ мали грешник што земљом гази
Но имам веру чисту искрену
У Славу своју и у Икону
Која ме верно од злога пази.

На зиду моме у дуборезу
Са пигментима код брата мога
Код сиромаха слика си мала
Коју му сестра некада дала
Да му осветли стазу до Бога.

Па можеш бити сликана златом
На сомот зиду царскога двора
Или да лежиш на хладној стени
У манастиру, цркви, капели
Без икаквога лепог декора.

Увек си она у коју гледам
Када запалим свећу за срећу
Јер ја сам Србин а Срби знају
Коме ће своју душу да дају
И коме мисли њине узлећу.

У дому скромном чувам свој олтар
Где Мајка Божја с Исусом лежи
А ти си Иконо, небеско цвеће
Поред кандила, крста и свеће
Од које свака невоља бежи.

И увек бићеш на првом месту
Ти заштитнице мира и здравља
Зато ти жижак јутром запалим
и уз молитву чисту захвалим
У духу српскога православља.

Љиљана Тамбурић