Аутор: Željko Poštić

Мајко, моја мила!
надам се да те моје писмо
затиче у здрављу
и да су сви наши добро.

Очи склапам уморне, бесане
Када се ноћ отима од дана
крик се камени у њима
а нема краја на видику.
Нема видика.

Каква је то сила која човеку
оставља само бол, увреду и трпљење?

Шајкачу носим на мртвој глави
Јаук се чује!
Дању јауче камен, а мрак је проплакао
Ту смо сад сви и живи и мртви,
ни живи ни мртви

О кад би се могло – из понора у небо!?

Предасмо земљи мртве без опела…
Беше то мимоход мртвих ногу
Хоће ли ко ставити крст од два уломка гране
и изрећи хришћанске речи на гробу за опрост?
свима који су раштркани по свету и по гробљима

Туђинама измучено срце хтело би натраг у колевку
Када од бола загризем песнице комад чеснице усним,
ко да ми пружаш

А недељу ником и ничему не дам
Сваке недеље смо зај`но
и све је као некад и сада не постоји

Ако икако узмогнем, па се вратим
желећу само једно – да ти руке топле изљубим
захвалан за сву нежност што ми икада даде.

Воли те твој …

Не памтим ни у који дан, ни у коју ноћ
у мир своје собе, у ову пустош, крочио сам
Ваљда ћу се тамо и са собом срести
Стрепња и страх су страшне силе
У себи провалију безумља осећам
Појмим да сам људска трунка никоме потребна

У молитву тонем склопљених очију
да молитвом у сновиђење
бољег себе призовем и ослушнем
Врисак у мени, а гласа нема,
ни смираја. Глас у мук потопи се.
Као да киша нека црна једнако пада
и да се заувек тама настанила у мени
У тишини небеса је нечујни говор Бога запретан

Мира немам док пред небо излазим
Звезде високо стоје у црној ведрини
Мрак Васељенски на Земљу нахрупио
Надао сам се да ће ми у сан доћи, али није
Што више старим то боље видим
Наше су среће ништавне, наши животи кратки
Од црних небеса моја душа обневидела
док грешан, горки хлеб кривице кушам


(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)

Једно уз друго чврсто приљубљени, стојимо
Ноћас смо у звездано небо загледани
Она ми своју главу на раме прислони,
гледа ме и ћути, а очи јој се сузама пуне
Тишина нам се у срца увукла
Хтео бих да јој на лицу осмех ухватим
а тамо нека сенка стоји. Не знам шта скрива
Њено треперење поред себе осећам
Да је шчепам у загрљај, па да заједно плачемо?
Међе наших тела бришу се отварајући се безмерју,
нестају, потопљене у небо и зар. Ишчезавамо.

Бол из праисконских дубина Васељене надире
Сенка моје немоћи тамни и кроз уснулу варош промине
Додир руке њене враћа ме међу кретње, речи, осмехе
Та се милост једном у животу даје, ако се даје
У радости све се горчине утапају
Из радости у радост ме води као вилинско дете
У ту срећу не смем више да верујем
Она је вир моје радости

У свет је неки загледана у који ја приступа немам
Свет с оне стране сна. У јаву дана враћам се,
стазу од сна до јаве јутром невољно прелазим
Личи на сан, а није. Није ни сан, ни смрт
Време пред нама прозрети се не може
Неизвесне будућности пакао слутим
Одлазак њен у себи као амбис назирем
Сутра одлази
Прекосутра Сунце помрачује се




(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)

Даруј ми, Господе, реч, да појем
стиховима слађим од саћа и меда
Достојну уздаха подај риму
док отварам јој срце своје
и наде у спасење немам
Свитак овај сузом запечаћен
опет је са страхом и љубављу зове

Ова безшумна када прими слова
нека помисли на ме и устрепти
Појца душу да спасе реч благослова
из дубине срца као из свете књиге
Дар молитве подари – сплет заповести,
док руке склапам оковане у вериге

Обасјан сунчевог круга ореолом
у њеним очима светлим и дивним
посрнуо клечим овенчан болом
Распеће моје нек њене буду груди
Са срамом вапим гласом силним
“О, драга, спасење моје душе буди!”

На стазе моје метнут је мрак у који тонем
Бдим над тајном љубави беспомоћан,
док тама у мени бежи од сваке светлости
иза огледала из кога, неко непознат,
својим тајанственим очима
нетремице у мене загледан, плаче.

Из тамноплавих небеса навиру ројеви
безбројних звезда у махнитом колу.
То она долази из непрозирне пратмине
и грли ме страсним загрљајем
У мрклој ноћи немоћни крици
неизмерно гладне чежње
побуна су горког осмеха
и грч немоћног срца

Звездочатаца свог знања станац сам камен
Алхемичар сам што сузом може да заледи срце
и пољупцем једним у живот да га врати
На твојим уснама умиру речи под ризом ћутања
посуте хладним пепелом и непролазне
као восак капају ојађене и тужне
расцветане у руже на мом длану

Сва сунца и звезде не вреде колико заљубљена душа
На нашим беспућима, она је непогрешиви путоказ;
у свим тминама – сунце, тугама – утеха;
у смртима свим – моје спасење.
Истина свих светова, сав смисао, сва радост,
победа је над самоћом, над грехом, над тамом.

Дуг је караван облака над хоризонтом
Лутају мамурним небом ватре чађавих черги
Звезде што цакле – љубави и пијанства, срча разбијених чаша.
Попут одраза једне чежње, светлост подрхтава на површини
огледала воде, чији нам се одјек враћа као звоњава срца

Једино сам си кад остариш у једној капи,
прочиташ вечност у сузи неба на дну ока
Бол не сме никада да буде заборављен
у лавиринту неиспуњених снова
Истина сам живот једном испуни ћутањем

Тек у њеном наручју сазнах шта је жеља
за пролећем. Научила ме да поново дишем
и пустила да верујем да на самој ивици усне,
ту где почиње осмех, неће остати ожиљак старења,
већ белег пољубаца.

Жудим да одем далеко да бих могао да је поново сретнем
Да пођем, не бих ли могао да се једном вратим
Да ми је да усним у њеном сну, и да престанем да желим
Да имам храбрости да будем срећан и кад престанем да сањам
Да ми је да поново БУДЕМ,
био бих овај исти Ја
и волео Њу, исту!

Безименом ветру, пољупце с дланова, зар ћеш да даш?
Са усана твојих научих све што о љубави знам.
Речи за тугу, у Књигу чежњи, словима од пепела ткаш
к`о сенке сећања на путу повратка у бесани дан.

Чекај ме на последњој страници да ослушнем шапутање
у бајку гласом упреденим, како ти срце куца успаванку.
Проговараш у сну, болнијим од сваког крика, ћутањем
Корацима кише сузе полазе на дуго своје ходочашће

На крилима тишине Ти ми се увек прикрадаш ноћу
и лажеш кад кажеш да си залутала у моју самоћу.

Освит ме затиче у кошмару у ком си да постојиш крила.
Иза очних капака, на граници веровања, наду плетем
у незамисливих живота исти венац. Јеси ли сан уснила
преко спаљених мостова бежиш у нади да те сретнем?

Док жудно удишемо једно друго душа ти моја замку спрема
пламеном љубави, јер ако одеш неће имати ко да ме спаси
Звер бола влада, а ја хоћу да живим, баш тамо где ме нема.
Свако ме сећање води у наручје среће из кога ћу ватру украсти

На крилима тишине ја ти се увек прикрадам ноћу
и лажем кад кажем да сам залутао у твоју самоћу

Српом месеца, сву ноћ, жањем звезда снопље
Видиш љубави, шта стављам пред твоје стопе
Док гори метеор бачен на земљу као копље
дугом среће цветове таме бојим и речи строфе

Вилинске песме магле се јате изнад брда
Свијам ти пољупцима гнездо под грлом
Груди ме твоје чежњом зову ко родна груда
Плејаде у коло дозивам чаробном фрулом

Живот бих проживео са руком у твојој коси
Моја je мисао шарени рингишпил сањарења
Од кад се са судбином сретох ја те од неба просим
у теби самој открих чудесни лек против старења

Ноћас ће још сва сазвежђа за нашу срећу чути
Кићеном буклијом мој брат у сватове зове
У загрљају на постељи од облака ћемо осванути
кроз калеидоскоп загледани у своје снове

Земља се тобом кити док те небо слави звездама,
осмеси твоји на путу до среће нек буду водиља
Хаљину од жеља обуци да обасјаш поноре бездана
Увире прошлост у доба будуће, а душа те моја благосиља

Спаси ме туговања, Ти, вечно моје надање,
Песме бих стихом да ти љубав исплетем
Безнађе окончај ово, док славим твоје постање
и пут у ад, што даде да те у животу сретнем.

Kад очи обориш жалне, зажалити нећу што страдам
Плачи, душо моја, бисере, сужња из ропства избави
Ти буди прибежиште, животу у радости да се надам
Тескобе ми душу ослободи, пред клетвом љубави

Ни небо, ни земља, ни овај длан, пред тобом немају тајни
Вапим гласом молитве, свицима – сузама ноћи озвездан
Нека буде воља твоја, и бол ил` срећа с тобом – бескрајни
Сунце у дивним очима твојим срце ми дозива као бездан

Виленим, бела ми крила расту, бежећи од коби узалудно
просипам своју душу у ове речи, то кујем звездане снове.
Распет између страха и наде, ја Те сањам, а моје је срце будно
Сам и пуст, једино Ти ћеш знати. – Чекање тебе се зовем.

Мостове градисмо саздане од Речи,
трошне и као живот пролазне
Звезде се гасе на плитком дну реке,
док сенке тела плес Речи прате, занесене
Исписивасмо кајања за неизречено,
за све прећутано, у одразу нашег страха
на блиставој површини усталасане воде,
грлећи дрхтаво слепу страну наде

Прогнајмо време, и садашње и прошло
Окренимо се у непомичност и тишину
Можда нам се онда отворе небеса,
док осенчене слутњама, остареле очи,
склапамо у молитву успомена на губитак

Једном сам видео срце без речи и осмеха
Док љубих ти руке, Ти на моје стави окове
Када загрлим самоћу Ти си велика туга
што враћа ми сећања
Теби се, само, све моје радује

Никад се више нећу вратити у твоје очи
Ти не разумеш страх. Дубоко сам у њему.
Никада дубље. Нећеш знати
ни да постао сам танка нит тишине
што ћути крај твоје руке

Открих те у себи, а тражих свуда
У мом си срцу као мач у камену
И када одеш, ја ћу остати уз тебе,
у ћутању свих простора стварности,
у безмерној немости без одзива.