Аутор: Dejan Ivanović

Gde je ona
o kojoj zapravo maštam,
uporno mi nedostaje?
Voleo bih da znam, kud’ je odlutala?
Ako se ponovo vrati i nastani,
ovde kraj mene
da zauvek ostane;
nek’ sve što je bilo,
prekrije magla zaborava …

Jer, nedostaje mi ona,
kao premalo sna
u noćima na izdisaju …
Kada će stići, bliži li se dan?
Blistavi trenutak,
dugo očekivane sreće;
Ipak neće ?
Sustiglo nas vreme,
mimoišle godine.

Pamtim još koliko
i živim, iako ne živim;
Između praznih reči,
preostala daljina guši.
Kroz prodornu prizmu tame,
zaiskri nemir u duši,
željnoj svetlosti;
navikloj da postojiš
još samo u jednoj pesmi …

Čemu, uopšte poezija?
Služi li, potiranju apsolutnih vrednosti?
Ko su nafurani likovi,
uzurpatori duhovnog prostora ?
Ko poseduje sav taj prostor i svo ovo vreme?
Autentičnim eksplicitnim izlivanjem?
Veštačkom oplodnjom objekta, gubi li se
boja namerno izazvanih pobačaja?
Danas, prefinjena kristalizacija uma
ne izviruje iz previrućih kratera
prečišćenog kafanskog dima;
Možda implicitno i služi?
Nihilizmu. Ništavilu. Anihilaciji. Poništavanju.
Jesenjina. Desanke. Haikua. Veličina.
Čime li je samo zaslužila ?

Plašila me noć koje se ne sećam
ili se ne poznajemo dovoljno.
Njena tragična nadmoć i posebnost,

Dolaziš s prolećem,
da kitiš prirodu u sjajna ruha
i nove šarene odore, Persefono …
Izgubljeno stado čuje se u planini,
duboko, bije zvono, iznemoglo i dokono;

Sunce preleti preko livada i polja, žestoko,
tek da probudi uplašenu srnu,
zrakom što zapali joj oko.
Od pogleda u tamne oči srne,
reč u grlu zastane, srce zanemi i otrne …

Trčala je ucveljena mala srna,
kroz planinu uplašena, kao pomahnitala;
Dok je nije mesečina zagrlila,
pod snežnim vrhovima, međ stoletnim kedrovima;
Skrivena za oblacima, zaspalu u visinama.

Pesma objavljena u zborniku kulturnog udruženja

Zlatna reč – Srpska kruna iz Beča, za 2018. godinu 

KAŽI NEŠTO

bar dve, tri prijatelju, brate, rode;
Ništa. Samo mahnu i ode.

ENGLESKI

ubrzani metod duboke zafrkanovski,
ekser – sajz;
čapter – van, rul van – eej!
Kloz ajs, najcokej.

U MOJOJ BAŠČI

ti si bila cvet
sve dok nisi počela da mi kradeš net
zato te više ne zovem cvet
nego kaktus
jerbo sam shvatio da si pravi baksuz

NAŠI
geni
pravilno raspoređeni

Golub pismonoša daje časove letenja
ustreptalim krilima
otkinutim, od Sunca, užarenim
valom emotivne protuberancije;
Nadobudnim putnicima letećih ćilima,
gonjenih energijama potencijalnih barijera,
svežim putem tihe kontemplacije.

Par stotina koraka puta vode odavde do vrha …
Nečega što plaši;
Zatamnjen je pogled sa visina na još veći vrh
u fokus svesti , nepoznatog smisla
rasprostiranja čestica eruptivne antimaterije;
Koji se može sagledati jedino još iz udaljenih pravaca,
rastućih samoobmana beskonačnog niza.

Devojka se usteremila za psom; pas se otrgao,
uspaničen beše trenutkom postojanja
zvezde na tom nebu, plodnošću udaljenog bora …
Odozgo, usamljeni vojnik
na straži prozebao, plovi mesec, svetionik;
ispod kojeg umorni, zagrljeni sedoše,
opsednuti nemom iluzijom veličine.

Da zajedno posmatraju mirno, vedro veče
puno mesečine
i sjaja u simbolici novog misaonog eksperimenta;
Dok su mekim kosinama rubnih planinskih strana
u gorućoj formi stvaralačkog procesa,
razigrani talasi mesečevog okeana,
oblikovali impresije mudrosti u ritmu života …

s paktom
za vratom;
Ali ko nam pakt
natovari na vrat?
Mi smo, kažu
obična kolateralna šteta!
Jer tad je bio došao vakt,
da se uništi drugi pakt,
rušenjem zidova
i željeznih zavesa.

Jabuke,
herojski osvajaju;
u veštom pokušaju
rado ulepšavaju
poseban dan.
Objašnjavajući smelo
da  krijem nešto,
veselo.
Dok me ne savlada san.

Jabuke
one žute, zlatne;
kiselkastoslatke
krupne, pune mrkih lišaja.
Ko je doneo nije važno,
(nadam se da su oprane).
Svejedno uzeh
iz duboke korpe,
bez suvišnih pitanja.

Govorim a ti ne razumeš.
Moj način razmišljanja I stav
moju plahu ćud, 
tešku narav;
kažeš onako, tek usput,
smisao za humor ti je uvrnut …