I sve to dok spava grad, Ana Kljajić

još me prate rani svatovi

šupljih i praznih darova

i svega na izvolte

još što šta milo

i toliko drago

za poneti

prišiti

piti

još

ja bežim

od đavola

kao on od krsta

sa sve slamčicom

u ruci porcelanske lutke

lutke iz izloga, iz salona, iz lože

našminkane purpurnim tragovima

još su mi utvare pod balkonom

uz pomračenje sunca igraju

keze se zubima pogrdnim

još mi one sve govore

što i ne bih sada

znala hteti

uz noć

i dan

još

još uvek

lavirintom lutam

graditelja da obnažim

panj da na sred njega upalim

godove sa tvoje glave posečem

još bih nešto uradila al nije mi poznato

kako se ljubiš u januarskoj noći dok spava grad