Перони мога живота стрпљиво
чекају изгубљене године.
Ослушкујем писак доласка
композиције живота,
спремне да узме све у своје руке,
Не марећи за године
промашених догађаја
који одјекују тишином.
Изгубљени јауци прошлости
још увек пиште,
затворени у једној јединој
ћелији искрености,
свих догађаја
који кружe кроз нас,
док их ми заборављамо.
А они нас памте.
И тихо одређују
нашу могућу будућност.
Будућност
коју смо, хтели или не,
оставили иза себе,
у неким сновима садашњости,
препуних промашених идеја.
(Прочитано: 7 пута, 4 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.324.277 пута)