Ако се деси да изгубим себе, пронаћи ћу се у талогу, на дну, прљавог, пијаног, можда и болесног, у души мртвог. Али ћу преживети, устати, победити. Поново ћу умети, хтети и смети. Опет ћу постати човек, вредан себе, своје вере, без права на грешке, са надом на нормалан живот.
А све то захваљујући Њему. Болест ми је дао, не као казну, већ као наду. Када год мислиш да нема помоћи, има наде. Она је тада све што ти треба — и храна, и ваздух, и све. Све што си у животу урадио, урадио си ти. Ако си грешио, ти ћеш одговарати. И само ти. Ако ниси, постоји нада да ћеш изаћи као победник.
Највећи ратови се не воде на видљивим пољима, већ у тишини човекове душе. Када те болест притисне, најтеже је победити сопствени понос. Све у теби вришти да мораш сам, онако како си навикао кроз цео живот. Али највећа ствар коју болестан човек може да уради јесте да победи себе. Права победа дешава се онда када преломиш тај унутрашњи отпор, када победиш сопствену сујету и пружиш руку тражећи помоћ за оно што твоје тело више не може самo.
То није пад и није пораз. То је тренутак када си победио себе да би наставио да живиш. Све док се држиш за ту сламку спаса, нада је жива.
