Prećuta mi duša što joj srce zbori
za životnim stolom gde se mladost pije
da mi sveća tinja, već davno ne gori
i da niko ne zna šta se u njoj krije
Dok prolaze dani u tihome hodu
stari boem broji svoje zadnje sate
još gledam u čašu u tu mutnu vodu
da se davne slike u moj život vrate
Ugasle su oči,nema više sjaja
samo crna bora na mom licu osta
dok korak me vodi do samoga kraja
gde praznina nema ni druga ni gosta
Gusta bela magla niz drumove pada
briše moje stope i obrise lica
u čaši se davim bez glasa i jada
dok nad praznim poljem kruži crna ptica.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
05.09.2026g.
(Прочитано: 36 пута, 19 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.015 пута)
