Улицама уснулог Мостара,
као вила са цвећем у коси,
шетала се моја љубав стара,
босонога, по јутарњој роси.
Гледао сам без речи и даха,
како лице у Неретви мије.
Кожа беља од звезданог праха,
у очима праскозорја крије.
Гледао сам са Старога моста,
да јој приђем није било снаге.
Ту сам био дух презрелог госта,
ружна страна једне приче драге.
Давно сам јој дао обећање
да у Босну више нећу доћи.
Да ли жеља, или покајање —
отишао сам јој једне ноћи.
Нисам хтео да ме опет види,
већ да само прошетам по граду.
Уме Мостар души да се свиди,
да јој пружи утеху и наду.
Судбине су писане одавно,
сваки корак део је тог плана.
Васељени све је просто, равно —
не разуме душу пуну рана.
Срце поче као топ да туче,
одмах сам је познао по ходу.
О томе нас у школи не уче —
зашто људи од вољених оду?
На тој стази сви правимо грешке.
Река тече, љубави су нове.
Али прошлост попут казне тешке,
у зорама дође нам у снове.
Све пролази, сви знамо тај део,
одрастањем део смо те приче.
Писао сам, а опет бих хтео —
све те приче некако ми личе.
Гледао сам са Старога моста…
