Хтела си тако мало,
пешчану плажу и ведро небо,
пар чаша вина и врт пун цвећа.
Времешни радио што век већ дише,
да свира тихо што може тише.
И да нас буди сетна шансона,
од петка до петка, без изузетка.
Хтео сам тако мало,
јутарњу кафу под трошним тремом,
тебе крај себе и једног мачка,
што нежно преде крај кућног прага,
док гледам твоја два ока драга.
Хтео сам срећу и слатке чари,
хтео сам љубав, не скупе ствари.
Хтели смо тако мало,
мир и спокојство лепих ситница,
зрно топлине и ритуале.
Тек једно ћебе за хладна јутра
и један јастук за нежно сутра.
Жеље су као снови,
то нису дукати па да се губе,
кад џеп се рашије од панталона.
Жеље су усне које нас љубе,
жеље су карма и васиона.
Хтео сам тако мало,
хтео а добио више.
У сваком трену још од почетка,
срећа ко твоја коса мирише.
И кад су снегови и кад су кише,
срце због тебе куца и дише.
Срећа се твојим именом пише,
срећа се твојим именом пише…
Александар Недовић
Хвала Александре.
Дивна песма, волим да док читам песме чујем и музику…а ова се песма пева њеним стиховима.