Гане ме болом кад се фењери пале!
Проклија тада, узри чемер у души.
Ја , никоговић сред циганске махале
певам, у инат супростављањем тмуши.
Гледом у небо иштем сијасет жеља,
празнорук мамим небеске кандилице.
Неће ме срећом ни једна кап весеља?
Жално је срце, јер нису падалице!
У мукотрпљу бољку не нудим леку,
слепи сам путник на потопљеном броду.
Ћупријом нећу, камен хитам у реку.
Замишљам, како муку бацам у воду!
Храм свети мами, шта ли се тамо скрива?
Молитве појам, у свакој мене има!
Ал’ све је залуд, коренитијим бива
све што се хоће искоренити њима?
Тумарам самно стазама худим, клетим,
па ми се сета „циганска” отворила.
Жудим за небом , ал’ не умем да летим.
Руке још нису искласале у крила.
(Прочитано: 171 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.277.421 пута)