Strah

Govoriš uporno da tvoj strah lik nema,

ni sam nisi svestan njegove moći,

a dobro znaš šta se to sprema

kad se pretvoriš u bezbroj neprospavanih noći.

Usnula tišina grebe na vrata pakla,

to se misli tvoje vraćaju da gore,

u pepeo pretvore sve što nije od stakla,

samo tako mogu nove zablude da stvore.

Vetar huči kroz tvoje praznine,

vrata za sobom istina zatvara,

ne uspeva laž da zaživi od tmine,

samo postaje bezlična utvara.

Svojim te kandžama sve dublje vuče,

kao živim peskom povlačen nestaješ,

i što se više boriš, sve više si utučen

i pokopan si, da dišeš prestaješ.

Neću nikome reći da znam

čega se plašiš kada si sam.