Љубиша Војиновић-Мајсторовски
Писмо цару
Славни царе, Немањић Душане,
узех папир баш у ове дане,
да ти писмо историјско пишем,
и о свему да те информишем.
О, највећи међу великима,
цар си био јуначким Србима,
нашој браћи, поносним Грцима,
и још више, дрчним Бугарима!
Храбро срце и најтврђа вјеро,
с разлогом ти пише моје перо!
Твој дух, царе, Срби призивају,
и похвалне пјесме ти пјевају,
а пред твојим ликом се клањају,
и велико поштовање дају.
Балкан цио држао си царе,
док су твоје трубе и фанфаре,
окупљале чете витезова,
све од Уне до града Трнова.
У твоје си временске прилике,
ти имао врхунске ратнике,
ђе си хтио, са њима си стиза`,
и све ратне побједе наниза`.
Ти си старе прописе обриса`,
а онда си свој закон написа`,
па те и Бог лијепо погледа,
у свом царству завео си реда!
Поштено си правду дијелио,
за душмане страх и трепет био,
а твој топуз, кад се на њих свали,
сви би они на кољена пали,
зато су ти и надимак дали,
и за силног цара те прозвали!
Латинима ти си много смета`,
па њихова лукавост проклета,
отров ти је сипала у чашу,
и тад пропаст започела нашу!
С твојом смрћу несрећа нам дође,
по злу тада, све Србима пође,
јер, неслога у кућу нам бану,
те повуче, свак` на своју страну.
Тебе, царе, од када нестаде,
царство српско у немилост паде,
на више се комада распаде,
све се тада ђаволу предаде!
Све прилике за слогу промичу,
а свуд` мале краљевине ничу,
ту превише деспота се рађа,
свак` са сваким, поче да се свађа,
те брат често удара на брата,
а Турци им куцају на врата.
Док у свађи бјеше наше братство,
Босфор пређе отоманско царство,
па њихови топузи и копља,
земље српске руше као снопља!
Због неслоге, те велике мане,
и дан-данас крваре нам ране,
те, ја желим Немањић Душане,
да Србијом, твој дух се разма`не,
да се Срби духовно нахране,
и наш народ да на ноге стане!
Зло ће јутро ускоро да сване,
многи на нас поново се кане,
пријете нам` са свакоје стране,
биће нужно, да се Срби бране.
Док се Срби за слободу кољу,
на равноме косовскоме пољу,
и Турци им чине многе јаде,
нашој муци, Латини се сладе.
Да си, царе, ти дуже трајао,
не би Турчин Балкан освајао,
ја вјерујем и то кажем теби,
Турци Босфор прелазили не би,
нит` би ико, кројио нам капу,
нит` би други, цртали нам мапу!
Од кад, царе, ти на небо оде,
крвљу нашом, замутише воде,
од тада смо ми жељни слободе!
На том` пољу црвеног Божура,
поче дуга мученичка „тура“,
отаџбину Срби изгубише,
дани ропства тада наступише,
те, наш народ поста` Турска раја,
и то стање баш дуго потраја.
До хиљаду осамсто четврте,
Срби стално ка слободи прте,
ал` им не да отоманска сила,
јер је моћна империја била!
Ал` њен крах се назире све ближе,
тад` Србија устанак подиже,
на чијем је челу Карађорђе,
син је Петров, по имену Ђорђе,
бјеше родом из Васојевића,
од старијех српскијех племића,
а из лозе, од Војиновића,
имао је и ген Немањића,
јер потиче од твојих сестрића.
Пламен букти, у небо се диже,
док Ђорђије све побједе ниже,
ал` му помоћ ниоткуд не стиже!
Тад свак` својим јадима се бави,
па на Србе свако заборави,
те наш народ поче да се дави,
на кратко се обрадова слави.
Устанак се у крви угуши,
и сан наш се о слободи сруши,
крв се српска по земљи осуши,
а бол оста`, у рањеној души.
Иако је устанак пропао,
ипак, неки резултат је дао,
јер, видјеше Срби да се може,
до слободе доћи кад се сложе!
Ка том циљу тада јаче стреме,
те не прође за дуго вријеме,
Срби други устанак дигоше,
Бог и свеци њима помогоше,
ланце с врата мало поскидаше,
ал` слободе праве не имаше.
Српском ропству ту још не би краја,
такво стање још дуго потраја.
Тек почетком двадес`тог вијека,
ратних труба, опет чу се јека,
услови се тад` бољи створише,
да се сложно на Турке кидише.
Тад скочише и други народи,
па јурнуше ка пуној слободи,
и у славу православног братства,
сви хришћани из твојега царства,
на Турску су војску навалили,
нијесу јој предаха давали!
Десно крило, трупе црногорске,
а лијево, Грчке и Бугарске,
срце фронта Србијанци држе,
Турке гоне и са огњем прже!
Рат балкански даде нам прилику,
и донесе повољнију слику,
уз велике напоре и јаде,
отоманска империја паде!
Много, царе, ту Срба погину,
ал` слобода над Србијом сину!
Чим су Срби ту „змију“ убили,
већ им друга иза леђа мили,
дође брзо до новога јада,
и то ћу ти испричати сада.
Док Србија слободом се слади,
Аустрија о глави јој ради,
пошто више Турске силе нема,
сад нам Шваба пакао припрема.
Она сорта што је тебе смакла,
гурну Србе ка вратима пакла!
Аустрија Босну окупира,
војна труба поново засвира,
рат Србији Швабе објавише,
па свом силом на њу ударише!
Е, мој Царе, да је теби знати,
да си мог`о некако гледати,
како тада Србија пропати,
то не може ријеч описати!
Тада Швабе крвнички кидишу,
да Србију са мапе избришу,
Аустрија и са њом Угарска,
а за чудо, с њима је Бугарска!
Та дружина, безочна и дрска,
крвљу српском, сву земљу попрска!
У том рату цио Балкан пламти,
покољ бјеше какав се не памти,
милиони Срба погинуше,
на небеса одоше им душе,
чији вапај стига’ је до Бога,
а сигурно и до духа твога.
И све даље с тобом има везе,
а тиче се и твоје генезе,
како, царе, рећи ћу ти сада,
Петар Први краљ је Срба тада,
два балканска рата је водио,
а оба је јуначки добио!
Он тад` бјеше свим Србима вођа,
а унук је славног Карађорђа,
па сад можеш и сам наслутити,
чија ријеч последња ће бити,
како ће се сукоб завршити,
и ко ће се ловором китити!?
Уз огромне јаде и страдање,
оствари се и наше надање,
под ударом српских бајонета,
паде круна аустријска клета.
Но, нам војска, оде предалеко,
на то краља наговори „неко”!
Тражили су њему „савезници”,
да до Алпа иду му војници.
То наивни Срби урадише,
и слободу другим` подарише.
Војска српска Балкан ослободи,
па се нова краљевина роди,
а краљ Петар на њеном је челу,
он угази у ту „причу“ смјелу,
и све друге тад` прими у братство,
ал` сви Срби у једно су царство!
Српска круна бјеше свима „капа“,
ал` за многе то се не „уклапа“,
поготову за дио Хрвата,
а Ватикан то тешко прихвата,
и још неким` сметаше та слика,
па се само чекаше прилика.
У тој земљи народи се гложе,
међу собом неће да се сложе,
сви у страну вуку свога конца,
у туђину тражећи ослонца.
Пошто круна српска им не ваља,
у Марсеју убише нам краља,
Александра, Петровога сина,
на Европу тада паде тмина,
јер, Њемачку захвати лудило,
слушај, царе, шта је даље било.
На сву муку и невољу већу,
опет Швабе нови рат покрећу,
и ту земљу Хитлер раскомада,
а наш народ највише настрада.
Свака губа на Србе навали,
свуда су нас крвнички гањали,
род се српски на све стране коље,
цио Балкан косовско је поље.
На хиљаде објешених Срба,
распада се, висећи са врба,
а хрватске усташке колоне,
кроз крв српску пливају и роне.
Са оштрицом усташкога ножа,
са Срба се скида жива кожа,
у очи им забадају каме,
с маљевима сатиру у јаме,
па креч живи по њима сипају,
да им мука што више задају,
безброј ђеце у логоре море,
е, зло бјеше, да не може горе!
Преко Дрине, на све Србе наше,
кидисаше хрватске усташе,
и опет су на њиховој страни,
наши људи, што су Муслимани!?
Тад` и Космет од Срба се чисти
а гоне их шиптарски балисти.
Са сјевера Швабе и Угари,
са истока опет су Бугари,
на сву муку и на ту невољу,
и Срби се међу собом кољу!
Једни што су за круну и краља,
против оних што им краљ не ваља.
Покољ Срба стравични настаде,
право чудо да ико остаде!
Пет година црних се наврши,
и тај рат се крвави заврши,
у ком` Срби најгоре су прошли,
ал` су међу „побједнике“ дошли,
то се, царе, десило некако,
ни сам не знам објаснити како!?
Све нас опет стрпаше у Југу,
ал` државу сад потпуно другу.
Британци су томе кумовали,
и подршку комунизму дали,
спроведе се завјера велика,
у тајности чуднијех прилика,
што Србима донијеће тугу,
врло брзо, у следећем кругу.
Тад наступи доба комунизма,
и за Србе страшног титоизма,
наопачке све се промијени,
а за Србе што су побијени,
одговорност ту нико не даје,
нит` за српске интересе хаје!
Јединство су и братство смислили,
да би лакше злочине сакрили,
а у корист већега белаја,
четр`ес` љета то стање потраја.
Све вријеме црвеног терора,
наставља се од Срба помора,
убија се и душа и вјера,
а и Бог се од људи отјера!
Да би сва та чуда разумио,
и да би нас мање окривио,
ту ти, царе, морам ово рећи,
преко тога не може се прећи,
јер, Русија, наша братска сила,
и она је тад црвена била!?
Да би и њу лакше разорили,
то зло њој су циљно убацили,
па од моћне империје руске,
остадоше патрљци и љуске!?
То је био и наум „запада“,
да Русију што лакше савлада,
и прљава од Латина игра,
да уморе „сибирскога тигра“!
Кад код Руса комунизам бјеше,
и нама га лако „донијеше“,
па ту многи Срби погријеше,
још Србија од тога се „чеше“!
Ал` знај, царе, још се не предају,
још њихови потомци владају,
ал` имена друга себи дају,
а за српство и даље не хају!
Кад фукара дочепа се власти,
српском земљом све друге почасти,
народ српски остаде без вође,
те нам туђин за владара дође!
Неки Тито, што га зову Јошка,
нико не зна из којег је ћошка,
кад зајаха на чело државе,
свуд` се нове републике праве,
он Србима са осм`јехом маше,
а земље им другима даваше!
Он Србијом највише се „бави“,
у њој двије покрајине прави,
те јој омчу око врата стави,
да је брже и лакше задави!
Све нације у Југи тетоши,
само Србе немилице троши!
Тако терен Јосип Броз припрема,
и за Србе нови погром спрема,
што ће почет` деведесет прве,
кад се ђаци Титови закрве,
и поново на Србе острве!
Те свађе се у рат претворише,
још се, царе, да зла буде више,
све три вјере грдно завадише,
у лудаке људи изродише,
и злочине многе починише!
Поново се на Србе кидише,
а Латини опет навалише,
и гурнуше на нас Муслимане,
да се Срби што теже одбране!
Титова се Југа не прихвата,
брзо дође до грађанског рата,
те пет нових држава настаде,
гдје Србији сви о глави раде,
а на Србе сва кривица паде!?
Историја опет се понавља,
и наш народ за зло се представља,
а истина и правда се крије,
као много пута одраније.
Али, да знаш, мој царе Душане,
могућности све су покушане,
да се тада код нас не зарати,
али ЗАПАД ништа не прихвати!
Латинска се рука умијеша,
опет од њих стиже нам депеша,
у њој такве уцјене су биле,
да их не би луде прихватиле!
То, наравно, наши не потпишу,
тад` почеше Србе да урнишу,
и завјеру велику да кују,
сву кривицу на нас да сваљују!
Фрањевачке моћне силе дрске,
нападоше положаје српске,
и тад врата пакла отворише,
па демоне из њега пустише!
Распаде се она прича „братска“,
пламте Херцег-Босна и Хрватска,
мимо воље и нашега хтјења,
ту се никад ништа не мијења,
двапут, царе, по година триста,
глумци други, ал` је сцена иста!
Голема се сила на нас свали,
ал` притиске све смо издржали,
ми смо вазда бранити се знали,
ни тада се нијесмо предали.
Херцег-Босна имаше младића,
који носе гене Немањића,
соколова, попут Синђелића,
ил` витеза Милош Обилића!
Јунацима, што су таквог лика,
и срцима тврђим од челика,
тад` се Божја указа прилика,
да се створи Српска Република.
Много сила против Срба бјеше,
и тад` дио земље нам отеше,
но, јуначки, са њима се класмо,
ипак, Српску тада очувасмо!
Али и то „западу“ засмета,
па не прође ни четири љета,
те латинско погано лукавство,
и проклето америчко царство,
подстакнуше шиптарске балисте,
да од Срба опет Космет „чисте“.
НАТО савез подршку им пружа,
па Шиптаре силно наоружа,
за гомиле прљавијех пара,
он њихову пизму наговара,
да власт српску укину и коче,
тако и рат на Космету поче!
Задњег љета двадес`тог вијека,
опет груну ратних труба јека!
У то црно и страшно прољеће,
рат Србима опет се намеће!
Та највећа сила на свијету,
сву Србију означи за мету,
удар њихов поче на Космету,
и земљу нам нападоше свету!
Сви Албанци и НАТО кидишу,
да све српско затру и обришу,
ал` тад Срби постигоше слогу,
и војска нам оправда улогу.
У крваве угазисмо дане,
јер нам старе отворише ране,
ал` нам трупе не имаху мане,
на велика прегнућа се кане,
свим силама да земљу одбране.
Да си тада жив могао бити,
и са нашом војском боравити,
да си, царе, на Космету био,
збиља би се с нама поносио.
На Паштрику и на Кошарама,
све од бомби прекриваше тама,
не види се ни небо ни земља,
ал` им Срби не дају ни педља!
Од Палића па до Радовића,
и од Дрине до Мироч планине,
од Пирота до старе Требјесе,
небо гори а земља се тресе!
Боже мили, чуднога ли рата,
као Давид против Голијата,
деветнаест латинских земаља,
образ им се за вазда укаља,
с бомбама нам земљу преораше,
све мостове порушише наше,
а њихове гвоздене вилице,
све нам, царе, дробе немилице!
Али српске храбре јединице,
очуваше све наше границе,
и док сукоб невиђени траје,
тврдо држе наше положаје!
Ал` зло, царе, и голема сила,
сво нам небо бјеше зацрнила,
поред труда војске и народа,
ипак „вода“ дође нам до „пода“,
страх завлада од црног исхода!?
Сва Србија у пламену гори,
излаз неки мора да се створи,
па све опште постојаше хтјење,
да се нађе некакво рјешење,
и рат такав да се заустави,
да Србија сва се не удави!
Наш се вођа тада успаничи,
јер, све то му на пораз наличи,
а заиста, тешко стање бјеше,
те одлуку чудну донијеше,
а на предлог још неких земаља,
да се борба обустави даља?!
Сви се тада на преговор зову,
у маленом граду Куманову,
и ту наше вође отиђоше,
на услове тешке пристадоше,
те НАТО-у Космет предадоше,
и „споразум“ такав потписаше.
Али, царе, ово требаш знати,
то ти морам у писму казати,
наша војска није за то била,
ал` се њена није услишила!
Због крвавог злочиначког пира,
и западног „милосрдног“ хира,
да Србија даље се не дира,
тад` се такво рјешење избира!
Тако дође до некаквог мира,
ал` нам НАТО Космет окупира!
Све од тада, па ево до сада,
тамо туђин мој Душане влада,
а наш народ бесомучно страда,
јер нам снага све више опада.
Сад свијету нек` је на срамоту,
што Србија прође кроз голготу!
А ја, царе, док ти ово пишем,
сав се једим и болно уздишем,
јер, све то је тешко поднијети,
а нама се и даље пријети,
и очи нам све изнова ваде,
Боже мили, шта нам све не раде!?
Задње љето двадес`тог вијека,
памтићемо по злу довијека!
Није лако да ти ово кажем,
али, царе, нећу да те лажем,
власт ондашња, рече и огласи:
„да не може Космет да се спаси“!?
Свако зашто има своје зато,
и тад Космет окупира НАТО,
па гдје Божур некада је цвјета`,
сада нога зликовачка шета!
Тад` смо, царе, грдно преварени,
а брзо се и власт промијени,
трон узеше неки лоши људи,
а од њих се баш многи потруди,
отаџбину своју да понизи,
те све крену ка моралној кризи.
Витезове наше и јунаке,
предадоше крвнику у шаке!
Такве бруке ниђе није било,
а баш то се код нас догодило!
Ми смо жртве њиховијех хтјења,
од њих стално стижу понижења,
наш се народ за слободу бори,
а испаде злочинац најгори!
Сву су земљу нашу затровали,
из груди нам срце ишчупали,
а на плећа наша појахали,
и наш Космет сами себи дали,
ал` нијесу ни на томе стали,
јер намјеру, мој царе, имају,
да Србију и даље парчају!
Ево, већ је двадес` љета прошло,
од њих ништа није добро дошло,
они, царе, и даље нас киње,
а сад нови притисак почиње!
Ако питаш што се теби јадам,
царе драги, међу људе спадам,
што неправда велика их боли,
питајући, док се Богу моли,
како да се овом злу одоли,
с чиме народ да се осоколи?!
Јер, ко своју отаџбину воли,
он ће тешко ово да преболи!
Помоћ тражим са свакоје стране,
зато пишем и теби Душане!?
Јер, ти све то давно си окуша`,
па у име свих српскијех душа,
и српскога рода цијелога,
који носи име „небескога“,
молим тебе, отиђи до Бога,
нек` ти и Он какав савјет даде,
шта и како Срби да ураде,
шта да чине да ово престане,
од зла овог како да се бране!?
Чим то сазнаш, ти к` нама потеци,
и тај савјет жељени нам реци,
чекамо те на Дрини ријеци,
ђе нам многи изгинуше преци!
Али, царе, то нек` брзо буде,
јер Латини веома се труде,
наша плећа да поново ломе,
и са огњем да нас опет згроме!
Они, царе, све силом отеше,
и док пишем ове ти депеше,
е, баш сада, и у ове дане,
све њихове фаланге се кане,
да сав Балкан поново запале,
и заваде све народе мале!
Опет они нама рат спремају,
зло да раде, умију и знају,
а никад се за то не покају,
јер, за право и правду не хају!
Фитиљ пале, да се заталаса,
чак и дио од старога Раса,
зло ће јутро од њих да нам сване,
војвођанска поља нам нишане,
ту би Швабе „шапе“ да турају,
они, царе, свуд` се угурају,
мирођија за сваку су чорбу,
да би своју напунили „торбу“!?
Ватру ложе под босански лонац,
гдје мир виси о танани конац,
Америка Шиптаре соколи,
и на ране досипа нам соли,
све то чини западњачка клика,
те на Србе опет је повика,
то је слика садашњих прилика!
Све то запад из потаје мути,
док на злочин над Србима ћути,
а идеју албанску помаже,
па се але шиптарске кураже,
те сад и југ од Србије траже,
и још дио груде црногорске,
и још пола земље македонске,
и од Грчке хоће Ћићарију,
да велику створе Албанију!
Ту исламска држава се прави,
да се лакше Србија задави,
и остале земље православне,
то су жеље Ватикана давне!
Све то запад смирено посматра,
јер им таква одговара мантра,
и то „чедо“ Ватикану прија,
а подршку пружа Британија,
то и она Албанцима нуди,
да Русији што више науди,
зато Србе напада и куди,
и демоне на Балкану буди!
Од ЗАПАДА дозвола је дата,
све на штету православног брата,
да му јужна замандале врата,
јер, Русија главна им је мета,
а Србија на том путу смета,
зато држе и кључ од Космета!
Њихов ђаво нас вазда ухвати,
и незван нам у двориште сврати,
то нас стално вјековима прати!
Шта ће даље вријеме нам дати,
морамо се с мјеста пресабрати,
и за вазда томе на пут стати!
На танке смо сада спали гране
ал` у кућу кад насилник бане,
испред њега мора да се стане,
и светиње животима бране!
Силни царе, Немањић Душане,
сад си чуо за све наше ране,
све што треба, ја сам теби рек`о,
и пред твојим спомеником клек`о!
Ту хљеб солим, кумим те и молим,
да упрегнеш, ти, небеска кола,
и да нађеш неког апостола,
или свеца, ил` самога Христа,
јер, лик његов над Србијом блиста!
Ми смо вјерно Исусово стадо,
њега народ послушаће радо!
Нек` ти каже, шта нам је чинити,
и како се сада одбранити,
јер, невоља велика нас вреба,
свака помоћ и савјет нам треба,
твој одговор чекамо са неба!
Гдје си, царе, ти некада влада`,
само крст се у земљу забада,
као никад, потребан си сада,
да нас спасиш од овога јада,
а да народ што мање пострада!
Да знаш, царе, то је стање сада,
код Призрена, твога милог града,
руше гробља, пале манастире,
српске кости свуд` из земље вире,
а живима и органе ваде,
чудо једно, шта Шиптари раде!
У крв су им огрезнуле руке,
Боже драги, големе ли бруке,
Србија је на велике муке,
мора мудре донијет`одлуке!?
Знаменити царе Немањићу,
војсковођо и храбри племићу,
да те брже за помоћ приволим,
трећи пут те, ево, сада молим,
дођи к` нама из небеског царства,
ради спаса православног братства!
Ми времена још имамо мало,
а од земље што нам је остало,
свим силама мора да се брани,
јер, долазе опет тешки дани!
Све изгледа да ће рата бити,
крв ће опет потоцима лити,
ал` ми своје морамо бранити,
зато, царе, нама требаш и ти!
Забринути, погнути и тужни,
јер, ми не би да будемо сужњи,
а с великим теретом секамо,
зато помоћ од тебе чекамо!
Иако смо, сад, прилично бушни,
ми нијесмо народ малодушни,
јер, док дио тијела нам труне,
душа слуша од гусала струне!
Енергију позитивну прима,
а још у нас витезова има,
и још у нас има мудрих глава,
што Србију може да спашава!
Све њих владар треба да окупи,
заједништво да опет запупи,
па кад слога у земљи пролиста,
збор нек` буде, гдје је твоја биста!
Кад се скупи најмудријих триста,
та идеја света је и чиста,
вољом Бога, настала је она,
испод светог` хиландарског звона,
њу је отац Агатон изрек`о,
да то мора урадити неко?!
Тај скуп мудрих, када стање сними,
нека владар њихов савјет прими,
па кад предлог он њихов уважи,
онда право рјешење нек` тражи!?
Ако владар не уради тако,
све ће опет поћи наопако,
Србија ће даље да пропада,
а наш народ поново да страда!
Моћни царе, наш владару стари,
сад си чуо како стоје ствари,
чекамо те, шта ћеш нам казати,
и савјете које ћеш нам дати?!
Ал` мени се Немањићу чини,
ако ли се нешто не учини,
али брзо, што најбрже може,
и ако се сад Срби не сложе,
земљу ће нам и даље парчати,
а ми ћемо к`о народ нестати?!
Зато, царе, што прије похитај,
за спас Срба све горе упитај,
али брзо ти на томе дјелај,
јер, велики слиједи нам белај,
зло се опет за Србе припрема,
од Латина живота нам нема.
Те франачке краљевине старе,
хоће с нама да загосподаре,
Ватикан им перјаницу држи,
и нас стално на „ломачи“ пржи!
Од раскола жеља је њихова,
стара више од девет вјекова,
од тада се она не мијења,
то њихова вјечита су хтјења,
да нас тлаче или католиче,
ту се ништа за педаљ не миче,
ни за јоту, ни за једну шару,
Срби су им вазда на удару!
ЗАПАД нама стално ватру ложи,
то си и ти осјећа` на кожи,
од тада је за период дуги,
стање исто, само људи други!
Како тада, тако и данаске,
`ајмо онда поскидати „маске“,
и ставити на сто чињенице,
погледати истини у лице!
Сад од тога нема ништа прече,
да се права ту истина рече,
ко Србију непрекидно дави,
и ко нам је непријатељ прави?!
Све заблуде да одмах престану,
и Срби се од Запада ману,
јер, тако ми Христа и распећа,
од њих нама долази несрећа!
Све њихово што је к нама дошло,
по злу нашем увијек је пошло,
вазда су нас они сатирали,
многе су нам вође убијали,
и тебе су, царе, отровали!
Ти све видиш са небеса боље,
шта нам раде на Косово Поље,
ал` је, царе, џабе да се срдиш,
но свијету све то да потврдиш,
јер си свједок, од страшнога суда,
смјеста крећи и не жали труда!
А кад Богу све то посвједочиш,
и чим ногом у Србију крочиш,
све владару нашем да предочиш,
и детаљно да му све објасниш,
ал` пожури, немој да закасниш!
Вођи нашем, који влада сада,
одговорност велика припада,
на све ово, он мора да пази,
јер, велика опасност долази!?
У Латина превише је лажи,
па ти, царе, нашем вођи кажи,
шта сад муте са запада але,
много јада што су нам задале.
Помози му и савјет понуди,
а он нек` се ваљано потруди,
и нека се ничега не кани,
што Србију може да одбрани,
од њихове погане немани!
Они стално уцјене нам „нуде“,
када мора, нек` тако и буде,
да нас наши потомци не куде,
за те наше велике заблуде,
а Богови нек` о свему суде!
Изгледа ми да ће рата бити,
морамо се зато припремити,
мач и топуз у руке латити!
Слушај, царе, мојега ми здравља,
избор нам се други не оставља,
силу само сила зауставља!
Док ти пишем, ја душевно трунем,
али, тврдом вјером ти се кунем,
све у писму што сам теби река`,
нема никог ко би то порека`!
Прије нег` ти речем довиђења,
ево, царе, мојега виђења!
Погубна је утопија тешка,
и највећа српског рода грешка,
што смо савез с другима правили,
с тим` смо себе у трње ставили.
Све су Југе, и прва и друга,
биле српска и пропаст и туга,
наш су народ гутале ко куга,
и то, царе, у некол`ка круга!
Да се, царе, то није десило,
све би нама другачије било!
Шта је чије, ту се није знало,
нит` се тада све јасно казало,
шта ко у „брак“ тај чудни уноси,
јер би други ту били односи,
знало би се ко „ливаду“ коси,
а ко треба воду да му носи!
Заједницу Срба и Хрвата,
„Запад“ није никада прихвата`,
да би, царе, то и ми схватили,
велику смо цијену платили!
Још ти писат`, имао би` бреме,
и још многе казивати теме,
а све приче, што се Срба тиче,
ал` нам брзо вријеме измиче!?
Зато смјеста ја перо остављам,
и срдачно, царе, те поздрављам,
да би писмо стигло ти што прије,
ни трен више губит` се не смије!
Љубиша Војиновић-Мајсторовски
Прави избор!
Честитам од срца!