У руци носиш петролеј
кад крене по злу,
ти запалиш и одеш.
Није све тако лако,
испречи се стење
и нико га померити не може,
док твој ум не уђе у њега
и помериш га ко перце
које лелуја и њише
у оним опанцима од свиле,
ти се правиш да је све како треба,
не знаш, ако носиш петролеј,
да не можеш да запалиш жеље
у теби, које се туку и да их одведеш
на оно место где доброта царује умом,
у оним опанцима од свиле.
Здравка Николић Пап рођена је 02.12.1955. године, живи у Бањи Ковиљачи. Поезију пише из најранијих дана, а активно се посветила писању и афирмацији на књижевној сцени када је отишла у пензију. Поред поезије пише и кратке приче, хаику поезију, цртице , минијатуре... Аутор је прве збирке песама ,,Камена Душа" и друге збирке ,,Кап Живота .Са поезијом је заступљена у разним групама и порталима, ,,Неказано", ,,Песничке искре" и ,,Онлајн поезија". Добитница је ,,Златног Пера''. Освојила је Друго место на међународном песничком конкурсу,,Панонски Галеб" из Суботице са песмом , ,,Моја је душа " .
Види све чланке од Zdravka Pap
