JEDAN SE TAKAV RODI U STO VEKOVA – Ljiljana Tamburić

JEDAN SE TAKAV RODI U STO VEKOVA

Na oštrim ivicama, ovog nakaznog sveta
sa zaključanim vratima svim vidicima
gde nestaju mnoge ljubavi bez traga
hodaju ljudi bez osmeha na licima
teturajući se od nemila do nedraga.
Na rubovima tihoga beskraja
tamo gde nema ni traga od raja.

Među njima, oni, što znaju gde đavo spava,
i oni sa mozgovima od samo dva grama,
oni odavno propali, do samog dna bezdana
što na leševe čekaju ko gladno jato vrana…
Tamo, začudo, upoznadoh čoveka,
što nosi vrline ljudi iz plodonosnih vekova.

Pitah ga:- Otkuda pravednik u paklu sa neljudima?-
Reče mi da hoće da promeni svet rečima,
da zaustavi metke golim grudima
i svojim poštenim delima, da zle ljude napravi srećnima…
Reče: -Jedan sam, ali nisam sam u mislima,
goloruk sam, ali se ljubavlju borim s vukovima…

Njegove ruke, od davanja su porasle do neba
sokolove oči, kroz sumrake vide jutrenja,
duša mekana ko za malog Isusa jasle
gde će smestiti pokajnika kada zatreba…
To je čovek, satkan od pravde i dobrote
uveren da spašava svet od dolazeće Golgote.

On, jedan, na milione đavolovih sledbenika…
Mislim:- Njegova žrtva samo je šibica bačena u more,
jedna molitva u svađi gomile nevernika
ili kap vode u planinama koje gore…
No iznad njega ugledah snop svetlosti nebeske…
Svemir je cvetao, purpurno, poput najlepše arabeske…

I postideh se što nisam poput tog čoveka,
što bar nisam dostojna njegovog pogleda
jer jedan se takav rodi u sto vekova
hrabar, da promeni ono što treba
i da kožu svoju skine zarad čoveka,
onog što lenjo gleda i samo čeka…

On je jedan, a nas je previše duša
što nemamo njegovo srce u grudima
i krila anđela da nas iznad pohlepe drže…
I shvatih da spasenje sveta, još ne grabi prema ljudima…
A svi priželjkujemo da to bude brže… Mnogo brže …

-Nemoj ginuti, uzalud! Ne idi na vetrenjače!
Kažemo mu, mi, što se krijemo ko žene u skutima,
dok čekamo da nam nekako svane,
posežući za nerealnim adutima
dok licemerno spremamo aplauz podrške
onome koga će na kraju gomila ubiti mučke.

Ljiljana Tamburić

Аутор: Ljiljana Tamburić

Рођена сам 1959. године у Крушевцу, где и данас живим. Завршила сам Средњу Економску школу и радила цео радни век у рачуноводству Дома здравља Здравственог центра у Крушевцу, одакле сам отишла у пензију. Интензивно се бавим писањем поезије и прозе од пре четири године и за то време сам штампала четири збирке поезије и то: ДАМАРИ ТИШИНЕ, КАД ЗАСПИ МЕСЕЦ, ПЕСМА МИ ЈЕ ИМЕ И У ЗЛАТНОЈ РОСИ СУТОНА. Учествујем у конкурсима у Србији и региону, где сам добијала награде и похвале за своје песме и кратке приче. Заступљена сам у педесетак зборника са тих конкурса. Објављујем своју поезију на сајту ПОЕЗИЈЕ СРБ, чији сам члан. Види све чланке од Ljiljana Tamburić