JAČA OD BOLA
Spolja sam slična staklenoj perli, al od granita sam jača
sve moje radosti, biseri beli, krase zidove plača
još dok sam bila zrno života nebo mi nacrta pol
majčinski kod mi u pupak stavi i recept leka za bol.
Mesec mi čupa sferu iz tela, dok plimu poklanja vodi
pulsira svemir unutar mene, ko da će da se rodi
moja se snaga predaje bolu, te jauk puštam u prazno
kad me poslednji trzaj napusti, prestaje da bude važno.
Stvorena jesam od muškog rebra, i tanka sam kao prutić
biće sam kome sloboda treba, vera u Boga i krstić
kao Brunhilda nekad sam jaka, i nosim se sa olujom
čuvam svoj porod na trepavici, dok spavam s crnom gujom.
Šakama stežem varljivo vreme, ko pesak pun dragulja
spašavam kuću i okućnicu ispred klizišta mulja
možda sam lakša od pera ptice al imam na sebi trnje
beli sam krin u polju makova a oči mi od noći crnje.
Zvezda mi pali slaba ramena, dok me upija trava
nebo se ruši u moje ruke dok mi tu čedo spava
Sveta me Majka odozgo gleda, šapuće: ” Ne brini kćeri
snaga se ženska, verom i nadom, a duša ljubavlju meri.”
Kad mi se poslednja kapljica znoja slije niz hladno čelo
i kad me pokrije na večnom putu tanano platno belo
svetleći snopovi iznad mog tela vinuće me međ svice
mlečne će kiše politi kosti, iz njih će iznići klice.
A iz tih klica porašće biljke i biće ženskoga roda
U njima jezgro za novi život s magijom majčinskog koda
uzalud ničiji život ne prođe, u Božjoj knjizi smo slova
Iz mene žena raspeta kliče: Jača sam od svakog bola!
Ljiljana Tamburić
