ЛУДИ ПЕСНИК
Луди песник о голготи људској што сад пише,
он за песму годинама мре, живи и дише.
У груд`ма му туче болно срце и крвари…
Реч му свака злата вредна, ал` ко за то мари?!
У бесмислу он налази смисао за риме.
Сваким стихом потписује крвљу своје име.
Ал` га мало ко разуме, неки му се смеју,
што му ноћи усамљене ти стихови греју.
Да л` је луд ил` можда само занесењак стари,
што у дугој, зимској ноћи сећањем крстари?
Док му душа огољена без јаука вришти,
кано змија отровница кад у ватри пишти.
Послушајте шта вам каже, не судите њему.
Не дирајте у ту душу, жалом окрпљену. На његове тешке ране не стављајте соли… Ионако његов живот већ је препун боли.
Не судите том песнику, већ му дајте руку
и његову преголему поделите муку.
Кад не може другачије, он песмама лечи.
За свакога уме праве да пронађе речи.
Те речи су као мелем свакој души болној,
па милују као свила и пружају спокој.
Ал` их треба разумети с пуним поверењем
и свако ће тад пронаћи у њима спасење!
Весна Стојковић, Лесковац
