Сањар у мени додирну душу звери
противљен дану у коме неста снова.
У безнадежју маших се туђих двери.
Камење поста срцу постеља нова!
Крикнем лепоту тек заруђених рана,
ал’ вапај неће тишине трен да буди.
И тад безнађе гаврану црних врана
подари разлог да самом себи суди!
Спутаног стидом мене је грубо такла
срдита рука бола с којим се део
бисера ока, сјајног, као од стакла
расуо стазом којом уминух цео.
Кажњавам злочин пределом тужног срца,
ја, неми сужањ који понекад крикне
гласом самоће ледне, јер нема сунца.
И како после свега бољи да никнем?
(Прочитано: 298 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.168 пута)
Респект!
Од мене 10 (десет)!
Моиа искрена захвалност!
Više ne znam kako da komentarišem v aše pesme. Vaše pesme su kao da čitam roman. Tako mnogo kažu i čoveka navedu na razmišljanje. Po mom skromnom mišljenju to i jeste cilj svake napisane pesme. Nisam dovoljno stručan da Vaše pesme ocenjujem i kritikujem kao što to mogu profesionalni kritičari ili književnici. Samo znam jedno da još nisam pročitao Vašu pesmu koja mi nije ostavila utisak da čitam pesmu jednog velikog pesnika. Molim Vas da ubuduće, kada objavite pesmu, znate , da li ja izneo ili ne svoje mišljenje, svaka vaša pesma je nešto što se može staviti u vrh poezije. Ponavljam , to je moje lično vidjenje Vaših pesama. Želim Vam sve najbolje i puno inspiracija za buduće stvaralaštvo.
Хвала Вам Драгане на обиљу предивих похвала, као и на лепим жељама. Не знам да ли сам их достојан. Ви имате дар од Бога за поезију. Само наставите са писањем. Свако добро вам желим.