Војниково писмо сестри

Мила моја сејо,

мисли су ми као река крви
што `но тече тамо где сам рођен,
У црно се земља заодела
Ова војна биће кобна веле
Кућу ваља очувати бојем.

Дорасло је што нејако било,
Осилило што имало снаге,
Покајник сам греха прадедовских
док будућност у недрима носим

Праштај земљо, мајко, сестро
што на живот и не мислим више
Срећу српску у наручју држим,
небо сјајно пуно ведре наде

Ноћ је црна, војнички копоран
а гора је к`о издајство мрачна,
Играчка је вера Невернику
Ја крст носим – не плашим се сејо
Лоша вера куне, добра – благосиља!

Ко да ово очима погледа?!
Српском сузом орошена поља
Српском крвљу окупану земљу,.
А кад суза радости да кане?!

Жедан сам ти вина, а гладан до неба
олистала гора, а жито је влатало
и да ове ране завидамо, биће леба
Гладан био, гладан остарио!

Сањам тебе у сред кола, селе!

Молим опет, чим добијеш карту
узврати ми макар које слово
да ми писмо донесе радости
што сте здраво мада скупа нисмо

Уз поздраве пуне братске љубави
да си ми ЗДРАВО!