Verovati u ljude,
pa i u sebe samu,
biti moćan ili blag životu,
poklanjati crne misli prošlosti.
Da li se može… ili hoće
prkositi sudbini i budućnosti?
Poodvojene ličnosti
prepustiti crnoj magiji,
dodirivajući, kako usput, zidove pakla –
– života – linču smrti…
Daleko od svih
u danju crnjem od najcrnje noći,
kao putnik bez povratka,
da li ću se ikada vratiti moći?
Na putu blato… kaljuža…
ostaci lešine od psa.
Smrad života ili smrti
vonja žilama tuđih saputnika.
Mračni prizori paraju okna
brišući i poslednje tragove sunca.
Sumrak života carstvo je smrti.
Poput divlji horda
rušiti barijere i zidove budućnosti,
za sobom ostavljajući krv i paljevine…
Preko mrtvih i starih kostura,
poput slepca teturati do,
možda,
nekog boljeg jutra.
I ništa…i ničeg…
….neće više biti.
Pepeo i prah nad smrti –
deo je svega onog čega nema…
Carstvo mrtvih i zadah smrti-
– jedini tragovi budućnosti!
To su staze sa kojih se vraća brzo inače vode u pakao….Živeti u ljubavi koja ima moći nad svim pojavama…Ja sam za ovo drugo… bežim odavde
Draga Ksenija, glavu gore, nije sve baš tako crno. Sjeti se stihova “…ima i drugih kao mi…” Okreni ploču,životu usprkos!
Веома болни и дубоко проживљени стихови, смрт поставља иста питања као живот, питања смисла страдања, а
Pepeo i prah nad smrti –
deo je svega onog čega nema…
Carstvo mrtvih i zadah smrti-
– jedini tragovi budućnosti!
боли кад срцем знаш да су нека страдања бесмислена. Више него одлична пјесма.