НЕ ЧЕКАЈ УЗАЛУД
У очима твојим заспала је поноћ
у свиленој коси тишина и туга
у грудима белим сакрила је зора
самовања твоја и чекања дуга.
Погледима сетним пратила си мене
остајала с надом да ћу да се вратим
ни слутили нисмо али једног дана
морао сам живот животом да платим.
Знала си да чекаш да прашташ и волиш
да судбину кунеш, а не губиш наду.
Знала си за мене да се Богу молиш
ал оваквом ниси надала се јаду.
Буди јака не дај да те сломи туга
и немој да плачеш плакала си доста
само ми опрости сва чекања дуга
и нека ти буде моја љубав проста.
А мараму црну не носи већ баци
стави златни накит нек ти краси груди
не чекај узалуд, мене више нема
успомену чувај и поносна буди
Хвала ти на свему и за сва времена
за судбину страшну ти себе не криви
само ти ћеш знати ко ниједна жена
да сачуваш љубав да живот надживи.
© Мирослав Мића Живановић
Sećanje na poetu, u danu kad se obeležava sbetski dan poezije.
.